Bor Kultura

Biti svet

Kada živite u gradu Boru, kada živite u malom gradu Boru, gradu koji je grad rudara, inženjera, radnika, administracije, koji nije ni zamišljen, niti je u istoriji svojega života ikada bio krupna tačka kulture, i kada uviđajući tu činjenicu mislite o tome da možda imate želju i potrebu za nečim što je zapravo nemoguće, onda ste u problemu. Grad se niti sme, niti može silovati, a trezvenost i poštovanje realnosti čuva nas od melanholije. Ono što je ovde, za razliku od nekih drugih gradova, a možda i samo jednog, nemoguće, sasvim razumljivo nemoguće, to je izbor. Ne mislim na to da je nemoguće preklapanje između nekog programa u muzeju i biblioteci. Mislim na to da je nemoguće preklapanje koncerata dvaju gitarista, recimo. Ili nemoguće je istovremeno postojanje deset pozorišnih predstava. I još, moguće je da se u malom gradu Boru preklope dve pozorišne predstave, ali nije moguće da to bude u stalnoj neprekidnosti, u dugom vremenu.

Mudrost savremenog života i učenje gledanjem na stranu može nas dovesti u stanje plodne atmosfere skromnosti i mobilnosti. Pedeset kilometara, to nije mnogo, niti je to trideset ili sedamdeset. A jednom ili dva puta u mesecu nije mnogo ni dve stotine četrdeset šest. Tako pozorište, opera, balet, horsko pevanje, džez, predavanje, tribina ili nešto drugo postaju, na određen način, deo našeg života. U tom slučaju se naravno pristaje na trošenje vremena i trošenje novca. Ali ako je potreba zaista potreba, onda želju ništa neće sprečiti da se ostvari. Postoji način da nemoguće postane moguće. Sve drugo je iluzija – grad Bor nikada neće biti Beograd, još manje Moskva ili Beč. Mi tu nemamo izbora.

Jedan izbor, ipak, u apstraktnom smislu zajednički je građanima i Rima, i Strazbura i i Bora, a daje ga – biblioteka. U svakom od navedenih gradova postoji, bez ikakve sumnje, istovremena mogućnost izbora između npr. Kanta, Čerčila, Rasela, Vilijamsa i Eka. Dok se muzeji razlikuju po tome što u jednom uvek možete videti Velaskeza i Šilea, a u drugom uvek možete videti maketu bačije, ali ne i Velaskeza, biblioteke se stapaju u tom zajedničkom statusu ogromnog podatnog sveta koji je zajedničkim bogatstvom usmeren na sve ljude. Drugo, muzeji se, za razliku od biblioteka, i ne trude da budu zajednički, već lični i svoji. Da su biblioteke muzeji, kao što nisu, svaki grad bi imao svoga Rembranta. Naravno, ne radi se ovde samo o posledicama tipografije, već i o uticaju jednog zajedničkog ukusa na vrednovanje. Moju knjigu nećete naći u Barseloni, ali će Tagore sasvim pouzdano biti čitan u svim bibliotekama, pa i u Boru. On je zajednički ukras ovoga našega sveta.
Pri svem ovom sostojaniju, biblioteci se, kod nas, nekako uobičajilo pridavati drugostepeni značaj. Dobro, ljudi sve manje čitaju, javne ličnosti teško izgovaraju reč „biblioteka“ i „knjiga“, i nema se vremena za duge izlete u reči a da to nije politički iskoristljivo. Ali, neko ipak mora da postavlja vrednosti. I kada se te vrednosti postave, na različite načine, biblioteka sa svim svojim bogatstvima i sa svim svojim univerzalizmom uvek bude negde ispod. Naši političari, rekoh, retko upotrebljavaju knjigu kao predmet razgovora. Moguće je, katkad, videti blic emisije tipa „šta čita predsednica skupštine“. Ali, u razgovoru, u rečima koje s namerom izgovaraju ti ljudi, knjige nema. Nema je ni kao objekta, ni kao farbe kojom su reči obojene. Zato se nikada i ne pominje to da mi imamo isto blago kao i poštovani građani Pariza, da mi sa njima zaista nešto delimo, da mi čitamo iste reči, i da iste reči na nama ostavljaju svoj trag. Srpski političari su, zanemarujući srpske biblioteke u pokušaju oblikovanja plebsa, sebe predstavili kao lokalne anafalbete čiji je uzor medijska slika, a potreba opijanje i potčinjavanje javnosti.

U malome gradu Boru, godinama, kultura je populističko-egzibicionistička. Ono o čemu se govori, iako se novac ulaže u štošta drugo u kulturi, jesu događaji u kojima učestvuje neki kolektiv. Govoriti i koristiti, takođe, nasuprot upotrebljavanju, jako je popularno. Tako se npr. koristi gradski bioskop, upravo on se koristi kao politički predmet, a ne nešto što može da se upotrebi u svoju primarnu svrhu. Ko ne vidi da se u gradu Boru uveče više ljudi (i to je kolektiv) okupi u poslastičarama nego u bioskopu, taj će biti ljut što ja ovo pišem. Bioskop nije uspeh publike, koje nema, a filmska kultura na nivou kolektiva u ovom smislu gotovo da ne postoji. Ali, političari će uvek iskoristiti priliku da pokažu svoj navodni uspeh.

U svoj toj strasti za brzim političkim poenima putem dovođenja ljudi u trenutnu čulnu ekstazu, svakako su se postavljale nekakve vrednosti. Čitanje, sporo gledanje, slike i knjige, potisnuti su, a izdignuti su tzv. programi i dešavanja. Vrlo lako se da primetiti da se kao favoriti lokalnih kult-reformatora, novinara i kolumnista izvučeni oni „događaji“ koji pretpostavljaju publiku i nekoga sa one druge strane, a potom svakako novac i organizatora. Dakle, atraktivnost, novac, upravljanje, moć, masa i reprezentacija (mediji). Uspostavlja se, pride, i istorija političke moći, pa se računa na različita vremena, pre nas, pre onih koji su bili i tako dalje. Znak moći, koncert je postao zlatna žila lokalnog političkog života, i noćna mora ljudi koji o kulturi misle ili u njoj rade. Biblioteka, muzej, zbirke, artefakti, knjige, fotografije, skulpture, sve je to ostalo iza. O izboru koji nudi biblioteka da ne pričamo. Programi ovoga tipa postali su i svojevrsni znak uspešnosti rada institucija ili uopšte rada. Kada nema  atraktivnosti, novca, upravljanja, moći, mase i reprezentacije, onda se ništa ne dešava. Predmet političkog govora nikada ne može biti čitaonička lampa, ili oprema za ispitivanje arheolopkih lokaliteta. Ne može to biti Bertrand Rasel, niti citatna baza, niti sudbina anonimnog korisnika literature iz oblasti atomske fizike. To je zato što predmet političkog govora nikada ne biva ono „ja“, već samo „mi“.  Individualno obrazovanje i ispunjenost posle pročitane knjige nemerljivi su aktuelnim političkim merilima. A sve što je nemerljivo, to je nebitno.
Kada je kultura egzibicionistička, onda njen temelj mora da trpi. A jedan temelj, recimo, jeste sakupljanje, obrađivanje, čuvanje i prezentovanje bibliotečke građe i muzealija, posebno iz domena izbora o kojem sam pričao, i posebno iz domena lokalnih posebnosti, onoga u čemu se razlikujemo od drugih. Kada su institucije sa neaktuelnim političkim konceptom i koje su imune na finansijske spektakle ostale van vrele tačke na kojoj se lomila i kalila politička moć, krenule su da blede, propadaju i da bivaju zaboravljene i preskakane. Bez novca da se razvijaju i bogate, bez ideja i pažnje, bez ljubavi i posvećenosti, krenulo se u životarenje. Čitava srpska kultura oličena u institucijama kojima upravlja društvo, jeste jedno veliko životarenje. Ako nekada odete u Barselonu, ne budite lenji, pogledajte Muzej nauke u tom gradu, pa ćete videti koliko je muzej u gradu Boru ostao iza atraktivnosti koja se, u skladu sa vremenom, morala da pojavi u tradicionalnim oblicima rada u kulturi. Samo, tamo muzej nije nateran da ćuti dok pored njega neko pravi koncerte. Sa novcem koji je u gradu Boru potrošen na svakojake potrebne i nepotrebne stvari, mogao je muzej rudarstva odavno da postane poznata evropska atrakcija, izvor ogromnog novca i jedan od retkih blistavih simbola grada. Ali, političari misle drugačije, oni misle na kraće, i nemaju vremena za skupe i nepotrebne eksperimente, koji će se završiti tada kada oni neće više biti tu da se rezultatima podiče.

Prosto, pogled ljudi koji upravljaju srpskom kulturom i životom uopšte, bio je prevashodno usmeren na Madonu, Oktoberfest, Kan i Egzit. A ne i na muzeje i biblioteke. U Slovačkoj sam, u biblioteci u Banskoj Bistrici, ulazio na odeljenje periodike i stručne knjige sa nazuvkama na nogama, kao u hiruršku salu. A u borsku biblioteku, iznad koje se svakoga dana sve više roni trošna i teška betonska tabla, ulazim sa plašljivim pogledom na gore. Čoveka formira slučajna reč u prodavnici, kamoli plitka politička mantra, opaki jezik bez smisla. Hteo sam da napišem ovaj tekst da bih vas zamolio da pogledate možda nekim drugačijim pogledom na ono što zajedno čuvamo u našem rudarskom gradu. U nekom smislu, mi smo svet. Mi nismo onaj dobar, razvijen i srećan svet po banalnosti, po zloupotrebama, niti po broju političara učlanjenih u biblioteku. Mi nismo svet po ideji da se politički bremenite pojave tretiraju kao uzor kulturi. Ali, ponegde, gde se gradilo godinama, van buke i van prolaznih strasti, jesmo. U gradu u kojem od kulture ne zavisi ništa osim kvaliteta života njegovih građana, biti svet jeste retkost. Imati izbor još veća. Činilo mi se potrebnim da vam to kažem

O autoru

Goran Milenkovic

35 komentara

  • Svi parametri ukazuju, da imamo personalne i strukturne probleme, koje odlažemo godinama – disproporciju između: opštih i posebnih interesa u zajednici, proizvodnje i potrošnje, štednje i investicija, uvoza i izvoza lokalne ekonomije, zaposlenih i nezaposlenih, radno sposobnih stanovnika i penzionera, zaposlenih u javnom i privatnom sektoru, mlađih i starijih građana, rođenih i umrlih, centra i periferije lokalne zajednice… Lokalni političari biće primorani, da budu mnogo bliži građanima – moraće zajedno, mnogo više da javno razgovaraju, o ličnim i zajedničkim problemima i potrebama unutar zajednice (prednostima, manama, šansama, pretnjama…), bez arbitraže lokalnih prioriteta… Tada neće postojati samo ,,ja,, nego će ,,ti i mi,, postati mnogo kulturnije.

    http://borefor.wordpress.com/

    borefor@gmail.com

  • Da li biste poštovani Gorane bili dovoljno ljubazni da nam kažete šta ste Vi kao autor ovog teksta i kao radnik biblioteke lično uradili na ovom polju koje ste pomenuli u tekstu? Da li se u Vašu pljuvačinu uklapa i slika koju svakodnevno zatičem u Vašoj firmi tj KULTURNOJ ISNSTITUCIJI uklapa vasceli svaki dan pijani muž Vaše direktorice na prijemno pultu?
    Što ne krene rešavanje vasceljenskog problema kulture od Vašeg pijanog kolege? Ili je on još i dobar pošto je ceo Muzej ceo dan pijan na čelu sa direktoricom?
    I Vi imate pravo da otkucate neko slovo ovde? Zar kao radnici KULTURNIH INSTITUCIJA ne biste trebali da se pokrijete ušima, krckate sramoitno velike plate i čekate talasa evolucije da napravi od Vas ljude?

  • Bio bih dovoljno ljubazan. Vrlo rado. Ali uz jedan uslov – da se Vi, Milisave, lepo pokazete pod svojim pravim imenom i prezimenom. Izgleda da je talas evolucije od mene napravio coveka sa imenom i prezimenom, i sa stavom, a od Vas anonima koji je promasio temu.

  • Pa poštovani gospodine Milenkoviću ne znam da li sam ja taj koji je pogrešio temu? Moje Ime znate, moje prezime nije ni bitno, a ni tema, a Vama je postavljena nekolicina pitanja u vezi Vašeg teksta. Odgovori na njih bi tek dali podlogu da pokrenemo diskusiju i doživimo temu, koju ste započeli, na pravi način!
    Unapred se izvinjavam ako sam promašio temu u predviđenom oduševljavanju Vašim tekstom jer, bojim se, isti spremate jako dugo.

  • Moglo bi se ovde mnogo toga reći. Međutim, čovek naprosto izgubi volju od ovih anonimnih bez-imena-i-prezimena-tj-bez-dentiteta-i-ličnog-integriteta provokatora da išta više napiše.
    Tema koju je Goran postavio je odlična i zaista otvara mnoga pitanja, ali ne možeš da zineš od anonimusa koji bi da istaknu samo ono što je ružno i ono na šta ljudi koji rade u biblioteci (o muzeju neću da govorim, neka oni sami kažu šta treba) ne mogu da utiču, dok u isto vreme nemaju ni nameru jer nemaju dobru volju ni znanje da pohvale ono što je dobro.
    „Sramotno velike plate“ radnika u institucijama kulture određuje Vlada Republike Srbije i one su mnogo manje od plata zaposlenih u borskim javnim preduzećima, na primer, a gde se dešavaju (ili su se dešavale) ne samo „svakodnevna alkoholisanja“ zaposlenih, nego i brojne finansijske i druge zlupotrebe koje niko nema ni nameru, a ni hrabrosti ni da pomene, a kamoli da zaustavi i sankcioniše.
    Vi ste, Milisave, izgleda, član biblioteke – čim, kao što kažete, za pultom svakodnevno zatičete, citiram: „pijanog muža Vaše direktorice za prijemnim pultom“. Ili – ste možda nekada bili ili ste nešto načuli.
    Rekla bih ipak da u biblioteku ne dolazite ili se šunjate od ulaza biblioteke do ulaza muzeja i tako vasceli dan u krug i prosto tražite ono što ne valja, a čega ima svuda.
    Za prijemnim pultom su neki drugi ljudi, a za Vašu informaciju, niko od nas nema pravo, a ni mogućnost da istražuje nivo alkohola u bilo čijoj krvi. Ako ste nešto primetili što smatrate da nije u redu i nije u skladu sa „sramotno velikim platama“, trebalo je da prijavite.
    Kukavički je da u svoje anonimno ogovaranje i spletkarenje uvlačite nekog ko sa svim tim nema nikakve veze.

    Ipak ste promašili temu, Milisave. Imate jedinicu k’o vrata. Napišite tekst pod svojim imenom i prezimenom o alkoholisanju na radnom mestu u javnim ustanovama (i preduzećima!), pa da pokušamo da se nadovežemo na tu Vama zamljivu ali prizemnu, doduše ne baš originalnu temu.

    Postoje tu još dve stvari: ako ste nezadovoljni stanjem u biblioteci, a plaćate članarinu, trebalo bi da to svoje nezadovoljstvo nekako iskažete ili, ako za to nemate dovoljno hrabrosti, pošto biste u tom slučaju morali da se predstavite – da prestanete da plaćate ono što Vam se ne dopada.
    A ako niste član, a muvate se po fondovima biblioteke (za šta je takođe u biblioteci neko odgovoran) – red je da se učlaninte, pa snimajte do mile volje ko je koliko popio, ko je koliko puta izašao da puši, ko se cereka, ko čita na radnom mestu i sl. Knjige i čitanje Vama očigledno nisu na prvom mestu i nisu Vaš izbor.
    Šteta.

  • P. S.
    Kao što bivšim pušačima sada najviše smeta dim cigareta, a lečenim alkoholičarima – i sama pomisao na alkohol (ne znam što mi se ovo potonje posebno nametnulo), bojim se da i onima koji beže od knjige, i koji imaju neki čudnovat „strah od kulture“ – mnogo smetaju obrazovani ljudi, oni kojima knjiga nije nepoznata, neistražena i opasna prašuma, a pogotovo im smetaju njihove plate.
    To su one sitne dušice koje ne bi da zavire u knjigu ili izložbu, ali bi rado da zavire u novčanik bibliotekara ili kustosa.
    E, to je sramno.

  • Moj tekst govori o tome da knjige spajaju ljude. I da su biblioteke nesto lepo sto imamo i sto delimo sa ljudima celog sveta. Potom da u nasoj kulturi estradizovana politika cesto gazi preko te cinjenice. Ja nisam kritikovao niti institucije, niti pojedince. Pokusao sam samo da razmisljam o odredjenom nacinu govorenja u javnosti. Takodje sam pokusao da kazem da preko javnih biblioteka nezadovoljni pojedinci ili drustvene grupe mogu imati realni dodir sa svetom i iz malih i nerazvijenih sredina kao sto je nasa. Ne bih da trosim svoje vreme i trud na bilo sta sto ide ispod nivoa ovih mojih namera.

  • Iz nekog razloga, ovaj tvoj tekst kojm ti ukazuješ na knjigu kao na jedan faktor spajanja ljudi čitavog sveta – shvaćen je kao „pljuvačina“.
    Evo, ja ga pročitah ponovo i nisam uspela da prepoznam elemente koje je Milisav elokventno nazvao jednim imenom – „pljuvačina“.
    Imamo mi ovde još jedan problem koji se neumoljivo stalno vraća kao bumerang – ako odstranomo mogućnost zle namere, imamo i funkcinalnu nepismenost – kad ljudi nešto pročitaju (tj. samo misle da su pročitali, a u stvari su sricali slova), a nisu shvatili to što su pročitali.
    Čak ni onda nije problem da čovek irazi svoje mišljenje. Njegovo je, pa kakvo god da je.

  • Ja sam ovde mnogo sporedniji karakter nego bibliotekari koji ne rade ništa. Moje ime nije tema ovog teksta, kada budem hteo da prosipam pamet koju ne iskazujem na mestu gde me društvo plaća da to radim, tada će moje ime biti prioritet. Ovako, nebitna tema je Milisav Trajković, diplomirani politikolog iz Boljevca.
    Dakle, gospodine Milenkoviću, na osnovu saznanja koja imam o vama i vašem radu, imenom i prezimenom, a na vaš zahtev i na vaš tekst ovde pitam vas: ŠTA STE VI URADILI ZA LOKALNU KULTURU U BORU? KOLIKO SE OPŠTINI BOR ISPLATI ŠTO PLAĆA VAS; A KOLIKO ANU J, KOLIKO VESNU TEŠOVIĆ; A KOLIKO GODPODINA TEŠOVIĆA?
    Isto tako pitam sve koji misle da im je u opisu radnog mesta išta u vezi knjiga: DA LI ĆE BIBLIOTEKA U BORU IŠTA DA URADI ŠTO IMA VEZE SA KNJIGAMA ILI STE POSTALI ARHEOLOŠKO-FOTOGRAFSKA RADNJA?
    Pošto plaćate vlasnika ovog bloga koji jako cenzuriše sve objavljeno, odmah se ograđujem od dalje diskusije i vređanja na moj račun, ubeđen da će odgovori na moja pitanja koja vam postavljam ovde pozitivno uticati na rad vaš i vaše biblioteke. Vaš talas prozivki koji ste sinhronizovano izveli ovde jasan je putokaz za sve koji bi da iskažu svoje mišljenje na ovom nekadašnjem slobodnom blogu. Ja se više neću oglašavati.

  • Šta reći, osim da stvarno ima blesavog sveta… 🙂
    „Milisave Trajkoviću, diplomirani politikologu iz Boljevca“, skidam ti kapu za poznavanje situacije i prilika u borskoj biblioteci, kao i za to što si nam „brknuo u oko“ „strateškim pitanjima“ koje si ovde postavio. 🙂
    Odaju te samo stil i lična netrpeljivost prema određenim ljudima.
    Ko li tebe plaća?

  • Uskoro bi trebalo da izadje 23. broj BELEZNICE, njena bibliografija u obliku monografske publikacije, zbornik tekstova o etnomuzikologu Vladimiru Djordjevicu, do kraja godine prva knjiga iz biblioteke koja ce objavljivati zavicajne autore. Dakle, dva broja casopisa do kraja godine, i tri knjige, najmanje. Za biblioteku sa malim sredstvima sasvim dovoljno.

    Sto se mene i mojega rada tice, CV moze svako dobiti u Narodnoj biblioteci Bor, a dodatne podatke mozete traziti od Komisije za zvanja Narodne biblioteke Srbije. Naravno, ako zatrazi sluzbenim putem te informacije. A to podrazumeva ime i prezime.

    Svaka biblioteka ima neko jedinstveno blago, nasa ima fotografije. Dobili smo ih od RTb-a, pod uslovom da ih cuvamo, obradjujemo i prezentujemo. Sve su to podrzali Ministarstvo kulture, Republike Srbije, opstina Bor i mnoge druge institucije i pojedinci, fotografi, bibliotekari, novinari itd. Vi ste, anonimni gospodine, prvi i jedini kreten koji o tome govori sa nipodastavanjem. Tako je jednom, pre par godine, novinar iz Bora, Brana Filipovic, jedini pisao nadahnute retke o onoj fontani sto je nema vise. O onom grozomornom cudovistu s kojim se sprdao celi grad.

  • Dakle, Miisave brknuli ste u osinje gnezdo. Pa, kako, uopste, i smete da pitate kako Goran Milenkovic, Ana J i ostalo drustvo zaradjuje platu? Ali, nesto ste, ipak, postigli – naterali ste ih da vas izvredjaju i pokazu i da su i oni obicni, vise nego misleci i nacitani, ljudi. Odajem vam priznanje.

  • „Sto se mene i mojega rada tice, CV moze svako dobiti u Narodnoj biblioteci Bor, a dodatne podatke mozete traziti od Komisije za zvanja Narodne biblioteke Srbije. Naravno, ako zatrazi sluzbenim putem te informacije. A to podrazumeva ime i prezime.“

  • A zasto ne bismo ovo lepo prekinuli sada… Od pocetka komentari koji nemaju nikakve veze sa tekstom… Hajde dovedite neku komisiju, neko telo, ne znam ni ja koga i sta, pokazite se, izvagajte moj rad, moj doprinos, moje bilo sta sto vam bode oci, pa me otpustite lepo ako niste zadovoljni… Ali pokazite se konacno… Da vidim ko ste i sta ste…

  • Još jedino mogu i hoću da napišem – KUKAVICE jedne.
    Jadni, mali palašljivi ljudi bez imena i prezimena. Bez identiteta. Bez svog stava. Bez mišljenja. Bez hrabrosti. Zato tako i prolaze u životu. Jednom miševi, uvek miševi.
    Ko od vas ima pravo da češlja bilo čiji CV?
    Takvi koji ne smeju da se potpišu, koji ne umeju ljudski da pročitaju tekst koji nije uvredljiv i koji nikoga ne osuđuje?
    Ne, ovo je samo prilika da neki tamo izvređaju one koji im smetaju, nebitno koji su razlozi. A najgore je to što to čine kao najobičnije kukavice.
    Čime se bave ovde? Najobičnijom zamenom teza. Ako ja pijem na poslu, onda kažite – Ana Janković pije na poslu, ne radi ništa. Nemojte da pišete o onome ko ovo ne čita i koga to što vi pišete uopšte i ne interesuje i ne dotiče. Jasno je da nemate ništa pametno ni korisno da kažete u vezi sa onim što je Goran napisao u tekstu.
    Ovo je sjajan tekst koji otvara mnoge teme. I pošto vi ovde niste umeli da ga cenite, jer niste umeli ni da ga pročitate kako valja, biće objavljen kao uvodni tekst u Beležnici koju upravo pripremam za štampu.

    Sigurno će biti onih koji će to umeti da cene.
    I oni neće biti anonimni.
    Pozivam vas da, kad bude predstavljanje časopisa biblioteke (jedinog bibliotečkog časopisa u Timočkoj krajini) – dođete u biblioteku.
    Ako znate gde je.

  • Jedan broj Beleznice za godinu dana? Cestitam, zaista ste zaradili platu. A, posto nas na ovom blogu jos i besplatno edukujete mislim da bi i grad trebao da vam se oduzi i dodeli vam, kao mislecim i nacitanim ljudima, jos i Oktobarsku nagradu.

  • Eto, koliko si upoznat, a pričaš ovde gluposti.
    Beležnica je koncipirana tako da izlazi dva puta godišnje, a ovo je drugi broj.
    Pre nego što kreneš u napad, prvo se informiši.
    Ne treba meni Oktobarska nagrada.
    Dobili su je mnogo zaslužniji od mene.

  • Sta se sve moze uraditi sa dobrim sistemom, sa obrazovanim politicarima koji zele da saslusaju i koji su u koraku sa vremenom, i sa novcem koji nece biti upotrebljen u kratkotrajne populisticko-propagandne svrhe (koncerti su potrebni i neophodni, ali ne samo koncerti i samo spektakli)…

    Nekoliko primera, koji uz ogranicenja koje namece nasa stvarnost, mogu biti iskorisceni…

    BPI, Javna informacijska biblioteka, Pariz… Osnovana 70-ih godina XX veka, omogucuje posetu besplatnim predavanjima najvecih autoriteta iz pojedinih oblasti (ekonomija, pravo, menadzment, arhitektura…), drugi segment je odeljenje Autoformacija, namenjeno samostalnom ucenju. U potonjem postoji materijal za ucenje preko 200 jezika, oko 100 racunara i 40 kompleta auudiovizuelnog materijala… Sve je moguce preneti na prenosive diskove. Svi programi su besplatni.

    Idea Stor, London. Integrativni servis koji obuhvata biblioteku, centar za obrazovanje i kulturu i pratece servise… Englezi su zgrade premestile na frekventne lokacije, koje se nalaze u blizini trznih centara, bitnih saobracajnica, pijaca… integrisali sluzbu za dozivotno obrazovanje… ukljucili zamasan broj pripadnika marginalizovanih grupa… organizovano preko 1000 kurseva viskog profila, podrzanih od strane sistema socijalne zastite…

    Vitanet, Santjago de Chile, organizuje niz kurseva iz informaciono-komunikcionih tehnologija… postoje razne aplikacije namenjene nastavnom osoblju… organizuje „tehnoloske ekskurzije“ namenjene skolskom uzrastu…

    BiblioRed, Bogota… Siromasno drustvo, a ovaj konzorcijum obezbedjuje oko 5 miliona poseta godisnje… Besplatno programi, radionice, opismenjavanje stanovnistva…

    E pa ne mogu ni 1000 kretena da me sprece da kazem da se kod nas novac cesto koristi bez ikakve kontrole i bez ikakvog smisla, dok prilike za boljitak drustva propadaju…

    Sa nasim finansijskim minimumom, sa nasim siromastvom, mozemo vise i bolje… A posto je rec o govoru, javnom, mozemo od toga i da krenemo… Ne moze da nas svako gura gde mu padne na pamet, nego treba da postoji neka strategija, neki pravac, pa onda ko zeli, neka radi u njegovu korist… ko ne zeli neka cuti… Taj pravac je obrazovanje, sloboda, kultura, dostupnost informacija, edukacija u smislu prava, sloboda izrazavanja, intelektualna sloboda…

    i onda mi se jave neki anonimni idioti, odsutni iz stvarnosti, koji me prozivaju… Ja bar nesto radim, bar necemu tezim, bar o necemu pricam, i to pod svojim imenom i prezimenom, i imam neki stav…

  • Dve Beleznice godisnje! O, pa ostao sam bez texta. Znaci, Ana, vi ne da radite, nego se ubijate od posla! Zadivljen sam Vasom vrednocom. Sada, zaista, mislim da zaluzujete tolike plate. Samo, nije mi jasno kada nadjete vreme i da blogerisete i „spavate“ na internetu. Definitivno ste super-zena! Samo, nekao mi uz Vas i recnik cenjenog g-dina Milenkovica, jer se ubrajate u mislece ljude, ne idu izrazi poput kretena i idiota, koje obilato koristite kada se neko ne saglasi sa Vasim uvazenim misljenjem. A, sto se tice stava, pa njega ima i drvo.

  • Ja bas mislim da upravo ljudi koji misle brzo i tacno ubodu pravu formu za pravi sadrzaj. A kad neko na tekst o univerzalnom karakteru biblioteka i uticaju politicara i estrade na kulturu reaguje tako stp prozove bibliotekare da ne rade nista, da ne smeju slovce da napisu vise o bilo cemu (kakva glupost), onda ja takve ljude smatram idiotima. I u onom kolokvijalnom smislu, i u onom suptilnijem, Aristotelovom i Marksovom.

  • Tebi, koji imaš „stav kao i drvo“ – svakako neću da se pravdam.
    Misli šta god ti je volja.
    U svakom slučaju, nije tvoj posao da procenjuješ koliko brojeva Beležnice treba da izađe godišnje i da li time treba da se meri nečiji rad.
    Ja i ne primam platu za uređivanje Beležnice, moj posao u biblioteci je nešto sasvim drugo. Beležnicu radim čisto volonterski.
    Eto, toliko.

  • Evo, da zaključimo: „serlok holms“, osim tuđeg imena koristi i mejl adresu koja nije njegova kad šalje komentare. Pošto svi ne mogu o svemu sve da znaju, „serlok“ zna „sve“ o radu biblioteke, ali nema pojma o radu računara i sajtova.
    Svi tvoji komentari dolaze na mejl adresu autora i proverili smo – koristiš mejl adresu koja ti ne pripada, već pripada nekom drugom, sram te bilo.
    Osim toga, imam neki neprijatan utisak da su „serlok“ i „milisav“ ista osoba. Čak mislim da znam i koja. Jedno neopevano borsko govedo.
    Evo, ja napisah ovo pod svojim imenom i svojom mejl adresom i ostadoh živa.
    Da vidimo šta će sada šizofrena (dvostruka, a možda i trostruka, pa i višestruka ličnost) sada da smisli. Samo napred.

  • Za slučajeve „višestrukih ličnosti“ nisam stručna, tako da više ne mogu ni da učestvujem u ovoj simpatičnoj polemici.
    Pošto ste odali priznanje jedan drugom, „serloce“ i „milisave“ za to kako ste „dirnuli u osinje gnezdo“ i skresali u leđa Ani i Goranu, sad bi trebalo da ipak prestanete sa ovim glupiranjem.

  • Ne bih rekao da su ovo biseri. Samo obican stav o delu stvarnosti u kojem ja aktivno ucestvujem. Drugo, na ovom blogu se tekstovima i komentarima javljaju pametni i obrazovani ljudi, a i oni drugi, koji imaju neke cudne navike i namere. Nadam se da nisam ove prve nicim uvredio. A ovi drugi, to ce uvek postojati. Medjutim, pred njima se ne treba sklanjati.

  • Pored onako divnog teksta gore, samo gazda RainDog moze da dozvoli ovoliko govana ispod…
    Daj bre Rain, moderisi jednom u zivotu i spreci majmune da unakazavaju ono malo vrednog i pametnog sto ima ovaj nas mali grad…

    A vi kreteni, majmuni i ini, ostavite se ovih ljudi, udrite na mene. I ja sam u javnoj kuci i primam platu preko grbaca svih drugih koji rintaju po vasceli dan. Udrite pa da se sporeckamo ko koze na brvnu…pa kom reka a kom prolaz. Meni ne smeta sto ste anonimni. Ne smeta mi ni sto pucate iz praznih i tupih rogova…Smeta mi sto nemate ni malo argumenata, sto vasom jebanom destrukcijom godinama nipodostavate sve i svakog, a najvise uspesne.
    Zasto sebi niste postavili jednostavno pitanje: koliko Beleznica smo mogli godisnje da imamo da nismo finansirali koncerte i jos neka sranja?
    Pogledajte se u ogledalo i razmislite koliko ste jadni kada sakriveni kljucate. I čorava koka zna da ubode, ali je čorava i takva će ostati…Žalosno…

    RainDog, moderisi !!!!!!!!!!

  • Evo necega u vezi sa mojom temom, a i necega sto je bitno i vezano je za grad Bor. Veceras ce u biblioteci u 18 h biti prikazan dokumentarni film naseg mladog sugradjanina Miroslava Jovanovica „DRAMSKI STUDIO U BORU 1965-2005“, a posle projekcije sledi tribina na temu „AMATERIZAM U BORU – IZMEDJU INICIJATIVE POJEDINACA I PODRSKE INSTITUCIJA“.

    U naslovu tribine je vec taj odnos istaknut kao problem. Dakle, to je prilika da se razgovora o jednom problemu, oci u oci. Dolazak pod maskama je zabranjen.

  • Meni takođe ne smeta previše kad neko nema identitet na ovom mestu ili uopšte (to valjda njemu samom treba da smeta), ali mi smeta kad nema argumente i nema stav i ovde iznosi ko zna čije mišljenje za koje je možda i plaćen. Ne bi me čudilo, već se događalo. Dogodilo mi se i to da na predstavljanje Beležnice dođe jedan takav egzemplar, polupijan, da me provocira i postavlja „nezgodna“ pitanja pred zgranutom publikom koja nije došla u biblioteku da sluša kretena, već nešto drugo, a posle se ispostavilo da je za tu bedastoću i „poruku“ koju je trebalo da mi prenese – dobio ručak u kafani. Provereno i dokazano.
    Eto, toliko koštaju takvi.

    Žao mi je što je „milisav/serlok holms“ pokvario dobru temu i to je sve. To se namerno radi, već je rađeno i verujem da će se po nečijem nalogu i dalje raditi. Na to se zaista ne treba preterano obazirati.
    Mene je jedino malo nasekiralo to što je komentator milisav/serlok holms u par navrata koristio mejl adresu jedne druge osobe, pristojne i kulturne, sa kojom smo i Goran i ja u dobrim odnosima dugo, čime je očigledno hteo ne samo da zavara sopstveni smrdljivi trag, već i da neki gnev ili nezadovoljstvo, ljutnju – usmeri na drugog. Srećom, to smo razjasnili. Sramni pokušaj nije uspeo.

    Ovaj Goranov tekst biće u Beležnici. Beležnici za koju imamo odobreno finansijsko pokriće za samo dva broja godišnje i to samo za troškove štampe. Honorare autorima nismo u mogućnosti da isplaćujemo, tako da Beležnica godinama postoji isključivo zahvaljujući entuzijazmu, dobroj volji, želji da nešto dobro potraje što duže, prijateljskim i profesionalnim vezama, itd. Danas malo ko hoće da išta radi bez finansijske nadoknade, a kamoli da piše za časopise, tako da iskreno, ne znam ni kako bismo bez novca za honorare i ispunili tekstovima više od dva broja godišnje.

    Zaista nije lako.
    I onda kad se još pojavi neko sa očigednom namerom samo da vređa i nipodaštava, to stvarno ume da izazove opravdani revolt, iako i Goran i ja znamo o čemu je u stvari reč. Međutim, znam ja još jednu poslovicu koja odgovara u ovakvom slučaju: „Psi laju, karavani prolaze“. Ipak, žao mi je da jedno divno biće kao što je pas uopšte uporedim sa ovakvima poput „milisava/serloka“. Na sreću, njih je ipak malo, barem je moje iskustvo, na sreću, takvo.
    Naravno da shvatate da je reč o ličnoj netrpeljivosti i na osnovu nje mogu sa priličnom verovatnoćom da pretpostavim ko bi ovo mogao da bude. Izbor nije veliki.
    Uteha je što Goran, ja, Deda i drugi ovde pomenuti i zloupotrebljeni, možemo samo da napredujemo, dok ovi – bez imena i prezimena, osnovnih čovekovih atributa – ne samo da stagniraju, već i nazaduju, u ljudskom, moralnom, duhovnom i svakom drugom pogledu.

  • Kako mi reče jedan borski novinar: „kriminalci su časniji ljudi od političara. Oni (kriminalci) poštuju bar nekakav kodeks ponašanje.“
    I tako, pođem danas u Biblioteku da zamenim knjige, i naletim na jednog poznatog takvog (nije kriminalac). Pita me gde sam pošao?
    Prvo što mi je palo na pamet je Cane i
    „ono što pokušavam sad, ti nećeš za ceo svoj život“.

  • Komentar 28, Deda kaže: „I ja sam u javnoj kuci …“

    Rain, ipak je ovo tema o biblioteci, nemoj da dozvoliš da krene u pogrešnom smeru.

    P.S. Deda, a gde je ta javna kuća? Mislim, ne bih ja tamo ništa radio, samo da pitam nešto.

Napiši komentar

/* ]]> */