Aktuelno Izdvojeno Некатегоризовано

Bulevar Adolfa Hitlera

Srbija je zemlja sloboda. Najčudnijih sloboda, normalnom svetu nezamislivih. U Srbiji su ravnopravni fašisti i antifašisti, u Srbiji policajci mogu biti dokazani kriminalci, svako ima pravo da odredi šta je pravda i odredi kaznu za nepravdu. Srbija je jedna velika Legija stranaca.
Okružni sud u Nišu, juče je rehabilitovao Dragišu Cvetkovića. Ostaje još samo da se negde iskopa Draža Mihajlović, rehabilituju Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, pa da konačno ubice i ubijeni postanu ravnopravni, da se izjednače okupatori i branitelji, da zavlada zaista slepa pravda.
Dragiša Cvetković bio je čovek koji je potpisao pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu Nemačke, Italije i Japana. Dragiša Cvetković bio je taj koji je odlučio da spase život, žrtvujući slobodu i čast. Sitni karijerista iz Niša, učenik Milana Stojadinovića kojeg je kasnije brutalno izigrao i nasledio, sada je tu, rame uz rame sa Nikolom Pašićem i Zoranom Đinđićem.
Dragiša Cvetković je 25. marta 1941. godine potpisao sporazum o pristupanju Trojnom paktu sa Hitlerovim ministrom spoljnih poslova fon Ribentropom. Pre samog potpisivanja Cvetković se sastao i sa samim Hitlerom, a sve to po ovlašćenju tadašnjeg kneza Pavla Karađorđevića.

Cvetković i Ribentrop

Cvetković i Ribentrop

Zagovornici rehabilitacije, s uma sišavši, govore kako je Cvetković zapravo potpisao i izvesne anekse koji su garantovali neutralnost Jugoslavije, te kako bi to zasigurno spaslo Srbe velikog broja ratnih žrtava. U trenutku kada je rat buktao širom Evrope, Cvetković je morao biti ekstremno naivan da bi verovao da sa Nemačkom treba dogovarati neutralnost. Ekstremno naivan, ili jednostavno uplašeni izdajnik, fašista, šta god. Sudeći prema tome kako je 1939. došao do premijerske pozicije, lako se može tvrditi da Cvetković nije bio naivan.
Dragiša Cvetković potpisao je pakt sa Hitlerom, istim onim Hitlerom koji se u svojoj (svetoj) knjizi Mein Kampf zalagao za istrebljenje svih Slovena. Tvrdnje da bi pakt sa Hitlerom značio manje srpskih žrtava, besmislene su danas, kao što su besmislene bile i te 1941. godine. Pitanje je bilo samo hoće li Srbi stradati u borbi ili će se jednostavno predati i mirno poći u logore.
Razočaran posle događaja 27. marta, Dragiša Cvetković povukao se iz politike u mir Niške banje. Ideološki sledbenici, Cvetkovićev antifašizam dokazuju njegovim boravkom u logoru na Banjici iz kojeg je, gle’ čuda, izašao živ i zdrav za razliku od desetina hiljada onih koji se više nikada nisu vratili. Boravak u logoru može se protumačiti kao dokaz antifašizma. Povratak iz logora, međutim, nameće sumnju da su Nemci zapravo samo hteli da zaštite svog vernog saradnika od gnevnog naroda čiji su najmiliji ginuli.
Tokom rata, Cvetković je navodno sarađivao sa Dražom Mihajlovićem, čovekom kojem se sudilo javno, pred očima celog sveta, i koji je osuđen na smrt zbog saradnje sa okupatorom. Oni koji njegov antifašizam dokazuju ovom saradnjom, trebalo bi da zaćute i da se sete zlodela Dražinih četnika, ali Kalabićevih trojki koje su klale žene i decu Srba koji su se borili protiv fašizma u partizanskim odredima.
Veliki Srbi koji slave Cvetkovićev povratak međ’ časne građane, trebalo bi da se sete i saveznika iz Prvog svetskog rata. Naime, da je pakt zaživeo, Nemci bi imali slobodan prolaz ka Grčkoj. Istoj onoj Grčkoj koja je Srbe pomagala u Prvom svetskom ratu. Istoj onoj Grčkoj, čiji je premijer Venizelos svome kralju rekao „Mi smo premala zemlja za ovako veliku izdaju“ i tako spasao živote onih koji su prešli Albaniju.
Branitelji Cvetkovića pitaju se šta bi se dogodilo da nije bilo 27. marta i navode primere Bugarske i Rumunije koje su bile saveznici Nemačke, a danas su članice Evropske unije. Radi se, naravno, o klasičnoj zameni teza. Bugarska i Rumunija nisu danas članice EU zato što su bile uz Hitlera već zato što su u proteklih petnaestak godina vodile pametnu spoljnu politiku i zato što je pojam kolektivne odgovornosti i kolektivnog kažnjavanja nacija savremenom društvu stran. U tim zemljama ne slave se i ne rehabilituju saradnici okupatora, kao što u Francuskoj nikada neće biti rehabilitovan Peten, niti će u Berlinu ikada osvanuti tabla sa natpisom: Bulevar Adolfa Hitlera.
A u Srbiji je sve moguće. Božidar Adžija, borac za slobodu koji se nije vratio iz logora na Banjici, više ne zaslužuje da mala prestonička ulica nosi njegovo ime. Ko zna, možda će jednog dana baš ta ulica poneti ime Dragiše Cvetkovića, Milana Nedića ili nekog od onih koji se ne bi složili sa divnom mišlju patrijarha Pavla.
„Kada bi velika Srbija trebalo da se održi po cenu nečeg nečovečnog, neljudskog, ja ne bih pristao. Ne bih pristao po tu cenu da se održi ni mala Srbija. Kada bi po cenu neljudskog, nečovečnog, trebalo da se održi poslednji Srbin, i kada bih ja bio taj Srbin, na bih pristao. Nama je bolje da nestanemo kao ljudi,nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi.”

O autoru

Željko Veljković

Ostavi komentar

  • Kako je autor teksta fotografiju skinuo sa popularne Wikipedia-e, mogao je da se malo vise zadrzi na clanku gde je pomenuta fotografija pa bi verovatno shvatio u kakvoj situaciji se nalazio Cvetkovic kada je potpisivao pomenuti akt. Ali generacije i generacije radnicke dece, poucavane nekom drugom istorijom nekih drugih ljudi, koji su slepo prihvatali sve sto im se servira da bi iz opanaka usli u cipelu. Ali bilo je i onih koji su prihvatali i ideju o tome da postoji i druga strana medalje. Ona strana koja je bila zagovornik vrednosti ljudskog zivota. Jer mlada kraljevina Jugoslavija se jos nije bila oporavila od posledica Prvog svetskog rata a na pragu joj je pretio Drugi. I da, Cvbetkovic je Pakt potpisao pod pritiskom Krunskog saveta sto je u svakom slucaju jos jedan dokaz njegove nevinosti. Ono sto je usledilo posle je dokaz kako se lako moze manipulisati ljudima ruralne sredine. A ishod je 1 800 000 zrtava

  • I da, kada se vec pominje zamena teza, ne moze se zaobici utisak da je autor namerno napravio jednu citirajuci AEM i Patrijarha Pavla. Naime, patrijarh govori o seseljovskoj Velikoj Srbiji a nikako o maloj kraljevini koja nije imala nameru da se siri vec da spasi sto se spasiti moglo.

  • Milos Zivkovic:

    I da, Cvbetkovic je Pakt potpisao pod pritiskom Krunskog saveta sto je u svakom slucaju jos jedan dokaz njegove nevinosti.

    Opet dolazimo do one stare?
    Potpisao pod pritiskom? Pa što nije lepo podneo ostavku, povukao se iz javnog života, ako se već nije slagao sa takvom odlukom krunskog saveta? Tada bi stvarno bio nevin, a sada bismo ga spominjali kao poštenog i neiskompromitovanog čoveka, vrednog poštovanja.

  • mlada kraljevina Jugoslavija se jos nije bila oporavila od posledica Prvog svetskog rata a na pragu joj je pretio Drugi.

    Zaista ne bih da se petljam u istorijske činjenice kojima se nisam bavio, ali ova rečenica mi zvuči kao ono kad Federer odere Đokovića a komentator kaže: „na terenu je bila velika vrućina, 35 stepeni, pa Đoković nije mogao da pruži sve od sebe“.
    OK, Srbija jeste najteže stradala u tom Prvom svetskom ratu, ali ni Švabe nisu prošle sjajno. A osim toga, taj rat se završio 20 godina ranije.
    Ali nebitno, mene više zanima zašto je konkretno Cvetković proglašen za državnog neprijatelja.
    Nije valjda samo zbog tog potpisa?
    Pre svega, taj potpis je, pretpostavljam, stavljen na osnovu odluke Vlade, čisto sumnjam da je imao ovlašćenje da to uradi sam, bez odluke. Dalje, da li je time prekršio tada važeći Ustav ili nije?
    Ako je postojala odluka Vlade i nije prekršen Ustav, onda je sasvim logično da ga sud rehabilituje (ukoliko ga je sud ranije proglasio državnim neprijateljem).
    O svemu ostalom pitaju se naučnici – istoričari.

  • Vrlo je interesanto da se često pominje teza potpisivanja, saradnje sa neprijateljem, ustupci u cilju spasavanja naroda, a da niko pritom ne kritikuje Nikolu Pašića, koji je pred Prvi svetski rat, glat odbio „ponudu“ Austrougarske i time izazvao krvoproliće naroda i progon kompletne vojske sa teritorije tadašnje Srbije.
    Osude ili napadi ovakvih postupaka ljudi na vlasti, zavise od stavova onih koji kritikuju ili odobravaju te postupke.
    To je stav o tome da li državni vrh zemlje, u slučaju agresije spolja, treba da kapitulira i prihvati uslove onoga koji napada i koji je obično jači, ili treba da se brani onime čime raspolaže.
    U slučajevima naših suseda, može se uzeti kao češće opredeljenje da se pokore agresoru, nego da mu se suprostave. Istorija Srba pokazuje da su se vladari češće opredeljivalji za suprostavljanje nego za prihvatanje okupacije i uvek smo dobijali po nosu, ali se mora priznati da su i naši preci vraćali istom merom.
    Da li bi sačuvali narod i kakv bi on bio posle prihvatanja svih tih okupacija, da li bi bilo više Srba na taj način ili bi se oni stopili sa nekom drugom nacijom pod raznim asimilacijama, kao što su recimo današnji Makedonci veoma bugarizovani Srbi, to je za mnogo detaljniju analizu.
    Odluka Cvetkovića (kao interesanto da se sadašnji premijer isto preziva) da prihvati pakt sa fašističkom Nemačkom, je svakako bilo prihvatanje okupacije, ako je to bilo po tadašnjem Ustavu i uz saglasnost članova tadašnje Vlade, neka ga rehabilituju, mada je tada bilo verovatno mnogo značajnije da li je to uz saglasnost Kralja (čitaj kneza Pavla).
    Da je tadašnja Srbija (Jugoslavija) ostala u potpisanom paktu, svakako bi morala da uzme učešće u aktivnostima fašističkog bloka i kao takva bila bi poražena, a onda svakako okupirana od Istočnog bloka, kao Bugarska i Rumunija, pa bi posle te okupacije, verovatno prihvatili okupaciju NATO, kao i naši susedi, ovako smo imali samo okupaciju komunista i sada NATO.
    Stvarno, što da ne rehabilituju čoveka, možda će uskoro i ta ulica iz naslova negde da nikne kod nas, jer čovek nije kriv, krivi su oini koji su ga sledili, a možda smo mi u zabludi.
    Čuo sam komentar da su Hitler i pre njega Turci, ustvari želeli da nam podare svoju kulturu i da bi smo mi u civilizacijskom smislu time bili u dobitku. To mu dođe kao namicateljica znanja (učiteljica) samo je ove valjda trebalo da bude namicanje kulture.
    Eto kad Srbi ne razmišljaju, a pogotovu ovi što su odbili Cvetkovićev potpis, pa da sad budemo razvijeni kao Nemačka ili Turska, a ne da ostanemo prosečni Balkanci.

  • Besmisleno je formalizovati pitanje Cvetkovićeve uloge i govoriti kako je on samo potpisao ili se pitati da li je to mozda bilo u skladu sa tadašnjim Ustavom. Čovek nije bio spremačica u Vladi, već premijer.
    Mi smo rehabilitovali premijera koji je potpisao savezništvo sa Hitlerom. Ostavite po strani formalnosti, čovek je potpisao sporazum sa Hitlerom. Ovo otvara prostor da budu rehabilitovani i Milan Nedić i Dimitrije Ljotić. To je zlo, veliko zlo i nema sve ovo veze sa mojim ideološkim pogledima.

  • Ostavite po strani formalnosti

    Ne mogu da ostavim po strani formalnosti jer se radi o sudskoj odluci. Posao suda je jedino da utvrdi da li je osoba nešto uradila u skladu sa važećim zakonima ili nije.
    Jedno je sudska odluka, a drugo je osuda javnosti.
    Ali za (koliko – toliko) objektivnu ocenu javnosti neophodno je da postoji nepristrasna sudska odluka i ozbiljna naučna rasprava.
    Ako pokušam sebe da zamislim na Cvetkovićevom mestu u to vreme, zaista ne mogu mirno i sa sigurnošću da kažem šta bih uradio.
    Pre svega, nisam siguran da li je to bio izbor između velikih razaranja i očuvanja zemlje po cenu saradnje sa fašistima ili su postojali još neki, lični ili ideološki razlozi.
    Ali recimo da je bilo samo pitanje „rat ili pakt“. Kako doneti odluku koja se tiče tuđih života daleko više nego svog? Da sam u pitanju samo ja, lako bih odlučio, ali u ime miliona…
    Eee… zato ja nikada i ne bih mogao da budem predsednik Vlade.

  • Savezništvo? Pre će biti da Srbi, opet i uvek, sebi pridaju mnogo veći značaj od realnog.
    Dokumenta govore o 3m levo i desno od železničke pruge, koridor.
    Sličan dokument su nedavno potpisali Rusi i Ameri. Koridor kroz Rusiju, do Avganistana.
    Prvi saveznici Hitlera su bili Engleska i Francuska. Da nisu, druga komunistička zemlja na svetu bila bi Nemačka.
    Dakle, sve što je u tekstu napisano istorijski nije potkrepljeno.
    Nedić? Iz ugla slovenačkih i srpskih izbeglica, on je heroj i spasitelj.

  • Mi, naravno, možemo da imamo svako svoje mišljenje o svemu, pa i o istorijskim činjenicama koje poznajemo osrednje, pa čak i manje od toga. Mi ne možemo da sudimo o onome čemu nismo prisustvovali i u čemu nismo učestvovali, a o čemu su nas učili oni za koje je veliki zločin bio potpisivanje pakta sa Hitlerom (najjednostavnije rečeno, ali verujem da su razlozi bili mnogo dublji, i ko zna kakve su se tu belosvetske igre igrale – setite se samo da je ono što se u martu dogodilo u Jugoslaviji, osujetilo Hitlerov plan da napadne Rusiju, pa je, prepostavljam, odmazda i bila tako strašna), ali za njih nije bilo zločin Goli otok, na primer, masovna streljanja civila nakon završetka rata, oduzimanje imovine. Istoriju pišu pobednici, a nas su oni učili. Barem našu generaciju, generaciju naših roditelja, a verovatno, delimično i generaciju naše dece.
    Kada će golootočki kvnici biti rehabilitovani? NIKADA, ne samo zato što su krivi kao sam đavo, nego i zato što nikada nisu ni procesuirani. Šezdesetak godina od zavšetka Drugog svetskog rata očito nije dovoljno vremena da se zauzme jedna razumna distanca spram stvarnih događaja. Za neke stvari možda i jeste. Da se barem spere ljaga sa imena ljudi koji su možda učinili očajnički korak za spas zemlje i naroda, mi to ne možemo sa sigurnošću da znamo, možda su mislili da će i najmanje odlaganje neizbežnog spastiti barem nešto što se spasiti moglo. Koliko god to strašno i teško bilo.
    Kada će biti kod nas procesuirani (ne računam Hag, to su sasvim drugi interesi) oni koji su učestvovali u potpisivanju Dejtonskog sporazuma (neki više nisu ni živi, ali mnogi jesu) i prethodnih sporazuma koji su srpski narod gurali sve dublje u provaliju (da ne govorim o onome što je tim sporazumima prethodilo, to je posebna priča)?
    Da li će biti procesuiran i onaj nesrećnik (više i ne znam kako se zove) koji je u Kumanovu sa NATO-om potpisao „pakt“ 1999. godine? Je l’ on zaslužan? Možda ga i rehabilituju pose 60 godina, šta ima veze. Ja nekako povlačim izvesnu paralelu između njega i Dragiše Cvetkovića.
    Možda zaista nije trebalo potpisati tu sramnu predaju nebeskog srpskog naroda, nego pustiti da Srbiju sravne sa zemljom do poslednjeg Srbina. To bi onda bio valjda vrhunski nacionalni interes. (Ovde naravno, nikako ne potenciram ulogu Slobodana Miloševića u „spašavanju“ Srbije i srpskog naroda, jer čvrsto verujem da dugo pre svega ovoga nije mnogo zavisilo od tog idiota.) Istorijska distanca će jednog dana pokazati svačije „zasluge“. Tako je valjda i u slučaju zlopatnog Dragiše Cvetkovića.
    Dakle, oprez sa istorijom.

  • Kada je Dragiša Cvetković proglašen za narodnog neprijatelja, da li je to učinjeno nakon sudskog procesa, sa „sa dva svedoka“, da li je uopšte bilo suđenja i ako je bilo suđenja, možemo li verovati u to da taj proces nije bio „montiran“?

    Ako malo pročitamo i izvan zvaničnih udžbenika „istorije“, doživećemo velika iznenađenja i rušenja mnogih iluzija o sebi samima.

    Evo kako su prolazili svi koji se nisu slagali sa jedinom mogućom politikom „pobednika“. Bez suđenja, bez milosti.
    Egzekutori nikada nisu kažnjeni, naprotiv. Neki od njih su „smaknuti“ tek onda kada su se zamerili „najvećem sinu naših naroda“. Verovatno i tada „sa dva svedoka“.

    http://www.blic.rs/temadana.php?id=112653

  • @AnaJ:
    Ja to gledam na malo drugačiji način? Uporedi državu sa porodicom i zamisli da neko dođe kod muža, glave porodice i postavi mu ultimatum da prepusti porodicu na milost i nemilost u svakom pogledu nekom ko to traži od njega? Taj muž, ili predsednik države, ili vlade nije nikakav čovek i ne zaslužuje ničije poštovanje, ni rehabilitaciju!

    Ma jesam li ga ja terao da potpiše sramnu odluku? Jesam li ga ja terao da uopšte prihvati mesto predsednika vlade, ako je znao da će možda morati dadonese i po koju važnu i tešku odluku?

    Kao po običaju, spustiću celu priču na lokal i uporediću sa našim trenutnim vladarima. Zamislite da prođe nekoliko godina, a onda se nađe neka pametna glavica koja će da rehabilituje sve one koji su u ovom i ranijem periodu potpisivali štetne ugovore u Boru i uništavali JP-a i JU-e, ali i doprinosili efikasnijem prađnjenju opštinskog budžeta. Neke štetočine su već rehabilitovane i postavljene u novo JP na rukovodeće radno mesto. Očigledni primeri onih koji nikako ne smeju da se rehabilituju u Boru su:

    – Milutin Simić (JU SPC)
    – Dušan Janjić (JU SPC)
    – Iva Rajković (Toplana)
    – Dušica Dojčinović (Centar za julturu)
    – Jovica Milićević (Javno stambeno)
    – Budimir Milutinović (ŠRIF)
    – Ivan Stamenković (3. Oktobar)
    – Jovan Manić (3. Oktobar)
    – Milutin Petković (Toplana)
    – Dragan Veličković (Javno stambeno)
    – Dragan Šerbula (Direkcija za izgradnju)

    Ali i oni koji su gradom vladali, što otvoreno, a što iz senke:

    – Saša Mirković (potpredsednik Pokreta Živim za Krajinu, gazda mnogim borskim direktorima koji su sklapali ugovore za „besplatne koncerte“)
    – Boško Ničić (Predsednik Pokreta Živim za Krajinu i gradonačelnik Zaječara koji bi da se meša u dešavanja u svim gradovima Timočke Krajine, budući „Timočki knez“)
    – Dejan Veljković (Funkcioner Pokreta Živim za Krajinu)
    – Nebojša Bućan (Funkcioner Pokreta Živim za Krajinu)
    – Dragan Ivanović-Takovo (Bivši član DS-a, a zatim demokratski blok, pa Pokret za Bor)
    – Nebojša Šašić (Najbahatiji menadžer Bora koji je saradnjom sa Takovom i Veličkovićem naneo ogromnu štetu Boru)
    – Srđan Marjanović (bivši predsednik Opštine Bor i predsednik Opštinskog odbora borskog DS-a)
    – Dragan Strilić (bivši član veća, jedno vreme bliski saradnik Saše Mirkovića i verovatno bi bio doživotni predsednik okružnog odbora DS-a.
    – Ivica Golubović (član OO DS-a i glavni idejni tvorac svih štetnih odluka koje je doneo borski DS, između ostalog je učestvovao i u uništenju Borprevoza)
    – Nebojša Popović (predsednik OO SPO-a i dugogodišnji saradnik borskih mahinatora i lopuža. Tek u skorije vreme počeo je da glumi opoziciju)
    – Srboljub Džamić (bivši poslanik, Šašićev saradnik i štetočina jer je preko svoje firme ojadio mnoga JP u Boru)

    Ima tu još mnogo njih, ali sam postao strašno besan kad pomislim na toliki broj štetočina u Boru, pa sam verovatno ispustio mnogo njih koji zaslužuju da se nađu na ovom spisku. Unapred se izvinjavam za sve one koje sam zaboravio, ali tu ste, pa dopunite spisak!

  • Uz respekt za sve ovo što si pobrojao, moram da priznam da ne vidim apsolutno nikakvu vezu sa „slučajem“ Dragiše Cvetkovića. Ne samo zbog istorijskih činjenica koje tome ne govore u prilog, već i zbog potpuno različitih pobuda zašto je neko nešto radio.
    Možda postoji nešto zajedničko: Dragiši Cvetkoviću se nikada nije sudilo, kao što nije (i verovatno neće) ni ovima koje si pobrojao. Ipak, Dragiša Cvetković je bez suda proglašen krivim, a okolnosti pod kojima se sve dogodilo, i potpisivanje pakta i spontani narodni bunt 27. marta (ha, ha, sa sve ispisanim parolama i uz malecnu pomoć brojnih kontraobaveštajnih službi), vojni puč koji je trajao 10-ak dana, da bi se onda ta ista vojska raspala i razbežala i ostavila narod na milost i nemilost i spoljašnjem i unutrašnjem neprijatelju – ostale su i dan-danas nedovoljno rasvetljene, moraš priznati.
    I Englezi su potpisivali sporazume i paktove o nenapadanju sa Hitlerom, i Rusi – svi da bi bar malo odložili rat, a pritom su gurali
    male narode u sukob, apelujući preko radija na njihovu hrabrost i sećanje na stara savezništva (uz nešto malo rovarenja iza kulisa). U vreme dok Hitler i pored Pakta o nenapadanju (potpisan sa Staljinom) planira napad na Rusiju, buni se mala državica na Balkanu. Slučajno?

  • Sa ma koje distance da se posmatra, čovek koji je potpisao savezništvo sa Hitlerom ostaje sramota za svoju zemlju. Tako će bar biti dok se Hitler ne rehabilituje.
    Ne treba banalizovati situaciju time da je on „samo“ potpisao. Ne, on je samo potpisao ono što je on prethodno dogovorio sa Hitlerom. Naravno da to nije mogao bez podrške kneza Pavla, ali Cvetković je bio taj koji je vodio i zaključio pregovore.
    Bila je to teška odluka? Pa i nije, jer je pristupanje paktu potpisano 1941. kada je rat uveliko trajao i kada je bilo jasno kakve su Hitlerove namere. Potpisivati sporazum sa čovekom koji proklamuje istrebljenje Slovena, u ime zemlje koja se zove JugoSLAVIJA nije ništa drugo do žrtvovanje sopstvenog naroda, sramna kapitulacija bez borbe.
    Uloga Dragiše Cvetkovića tokom samog rata nikada nije u potpunosti rasvetljena i to mu je spaslo život, jer nikada nije dokumentovana njegova kolaboracija sa okupatorom. On je od strane specijalne komisije 1945. proglašen za narodnog neprijatelja, oduzeta mu je građanska čast i deo imovine. Ostatak života proveo je mirno, u Parizu gde i danas živi njegova supruga. On jeste bio sramota Srbije i verujem da je za to pravedno kažnjen. Njegovom rehabilitacijom udaren je šamar onima koji su se iskreno borili protiv okupatora, onima koji su poginuli u borbi i onima koji su umrli u logorima.
    Zastrašujuće što MilanM pominje Milana Nedića kao pozitivnu istorijsku ličnost i zato sam za rubriku rE-stav priredio mali osvrt na delovanje Milana Nedića.

  • Ma ti mlatiš, pa mlatiš.
    Ili ne umeš da čitaš. Nigde ja nisam rekao da je ovaj ili onaj pozitivan ili negativan. Samo da je Nedić spasilac mnogih slovenačkih i srpskih porodica.
    Savezništvo sa Hitlerom prvo su potpisali Engleska i Francuska. Oni su ga direktno naoružavali. Zatim sporazum sa njim su imali i Amerikanci i Rusi.
    Tito i partizani su imali potpisan separatni mir, i to više puta.
    Gde si pročitao da je „potpisano savezništvo“?

  • Da, to delo, spasavanja izbeglica, ima sve pozitivne karakteristike i tu nema ničeg zastrašujućeg. Valjda je pozitivno kad nekome spasiš život.
    I sad, iz ugla nekoga koga je MN spasio, on je šta? Dalje, npr. ministar prosvete nema ničeg zajedničkog sa ministrom policije.
    I ja verujem da se taj čovek prihvatio posla u Nedićevoj vladi da bi nešto pozitivno uradio (mnogi nisu hteli da uđu u takvu Vladu, ali neko je i morao). Samo njihova dela mogu govoriti o njima. Nikako Prle i Tihi, Mirko i Slavko, Komisije i Biroi.
    Btw, Cvetković nema ničeg zajedničkog sa Nedićem.
    Put do pakla popločan je dobrim namerama.

  • Što se mene tiče, možete da radite šta vam je volja.
    Ja napišem nešto, vi to okrenetem, pa još tome dodate i tekst.
    Gde sam ja to rekao/napisao da je Nedić pozitivna istorijska ličnost? Samo sam naveo jedan od uglova gledanja na njegov život (ti internirci su ga zvali Spska majka) . Što to tebi i Željku nije po volji, možete formirati Komisiju, Komitet, i sl., i mene proglasiti za najvećeg krivca za postojanje Nacionalnog stroja, Garde ili bilo čega po vašoj volji.

  • Prema onome što sam pročitao u nekoj Američanskoj knjizi koju je napisala neka profesorka iz Ameriku, Jugoslavija je potpisala sporazum sa Nemcima pod sledećim uslovima:
    1. da se garantuje teritorijalni integritet i suverenitet Jugoslavije
    2. da Jugoslavija neće imati obavezu da obezbeđuje vojnu pomoć silama osovine ili da omogući transport vojnih trupa i materijala sila osovine preko svoje teritorije
    3. da će biti garantovana aneksija Soluna i njegove okoline nakon rata.

    Pod ovakvim uslovima i ja bi potpisao sporazum sa Nemcima. 🙂

  • Oremilak

    pakt (lat. pacisci sporazumeti se, pactum)
    ugovor, pogodbam dogovor, sporazum; savez; eks pakto (lat. ex pacto) prema ugovoru, prema pogodbi; pakta dotalia (lat. pacta dotalia) prav. bračni ugovor.

    paktirati (nlat. pactare)
    ugovarati, praviti ugovor, pogoditi se, pogađati se; sporazumeti se, sporazumevati se.

    Čak i u izvoru koji si naveo, govori se o paktu. Tri tačke koje navodno opravdavaju Cvetkovića deo su aneksa sporazuma o pristupanju paktu. One su zaista Kraljevini Jugoslaviji na neki način obezbeđivale povlašćen položaj, međutim ne treba zaboraviti da se radi u ugovoru sa Hitlerom koji je samo dve godine ranije okupirao Poljsku uprkos svim sporazumima i koji je uveliko osvajao Evropu. Verovati da se pristupanjem paktu sa Hitlerom osigurava neutralnost krajnje je naivno i državna propaganda tada očigledno nije mogla građane da ubedi u to.
    A treba obratiti na pažnju i na obećanje vezano za aneksiju Soluna. Poklanjaju li se teritorije neutralnim zemljama ili saveznicima u osvajanju? Sve i da ne uzmemo u obzir činjenicu da se radi o gradu u nama prijateljskoj zemlji, Jugoslavija bi se aneksijom Soluna svrstala u red zemalja koje su ostvarivale Hitlerove monstruozne ideje.

  • Željko,

    jebote pakt, u srpskom narodu poznatiji kao sporazum.
    Pretpostavljam da je tvoje mišljenje da je trebalo odbiti sporazum, sa ovakvim uslovima, sa tadašnjom najvećom vojnom silom u Evropi jer je srpska Vlada u to vreme već mogla da pretpostavi da će Hitler kroz 2-3 godine da pobije milion Jevreja i Cigana i još po nekog komunistu po Evropi, obzirom da su članovi Vlade znali da gledaju u bob, pasulj i ostale grahorice.
    Da li je možda trebalo potpisati sporazum sa Francuzima koji su nas zajebali pred prvi svetski rat, ili možda sa Englezima, koji su uputili „oštar protest i negodovanje“ Nemcima nakon okupacije Poljske i Čehoslovačke? Možda je trebalo potpisati sporazum sa velikim komunistom Staljinom, koji je već potpisao sporazum sa Nemcima i okupirao pola Poljske, a usput proterao milione Jevreja i Nemaca iz SSSR-a? A možda je najbolje bilo da su potpisali sporazum sa velikim borcima za slobodu – Amerima, koji su kasnije zarad slobode sa samo dve bombe pobili nekoliko stotina hiljada ljudi, a pre toga bombardovali oslobođeni Niš i Beograd?

    Dečko, u situaciji kada je zemlji pretio raspad jer su Hrvati krenuli sa secesijom, kada je vojska nespremna i bez savremenog naoružanja i dovoljno municije, kada je u prethodnom ratu izginulo isuviše mnogo srpskih muških glava, kada se Italijani spremaju da ulete u Dalmaciju, kada su države u okruženju (izuzev Grčke) već potpisale sporazum čak bez ikakvih uslova, kada su se Francuzi i Englezi usrali jer ni oni nisu bili spremni za rat, kad su Rusi več potpisali spoorazum, jedini logični potez je bio potpisivanje.

  • Normalno je da se moji stavovi ponekad poklope sa Krkobabićem ili Dačićem. Začuđujuće je i meni neshvatljivo kada se ovde pojave oni koji se slažu sa fašistima i izdajnicima poput Nedića i Cvetkovića.
    Oremilak, članovi Vlade ne treba da gledaju u bob. Trebalo je da svoje odluke donose realnom procenom situacije u Evropi, a ne da se vode sitnim, ličnim interesom i fašističkom ideologijom.
    Strašno je kako se u ovoj zemlji antifašizam smatra prošlošću, tek sramnim delom srpske istorije. Veličaju se fašisti poput Cvetkovića i Nedića, traga se za osuđenim saradnicima okupatora kako bi im se valjda dizali mauzoleji. A spomenici hiljadama onih koji su stradali za slobodu zapušteni su i oskrnavljeni.
    Posleratni komunistički režim jeste imao mnogo nedostataka, pravio je greške, povremeno bio nepravedan i bezrazložno brutalan. Ali Narodno-oslobodilačka borba na tlu Jugoslavije jeste bila najsnažniji i jedini uspešni antifašistički pokret, proistekao iz naroda i kao takav mahom ideološki indolentan. Zato ga treba razdvajati od komunizma i Komunističke partije koja jeste bila važan ali ne i jedini zajednički imenitelj antifašista koji su učestvovali u NOB-u. Jer oni su bili upravo to, anitifašisti iz naroda koji se nije slagao sa Nedićem, Ljotićem i Cvetkovićem.

  • @Joe

    Uvek me je zanimalo šta je u glavi onih koji napišu komentare poput ovog tvog pod brojem 26. Mislim, možeš li da mi objasniš misaoni proces koji dovodi do takvih komentara? Sediš ti tako ispred računara, vidiš da ljudi o nečemu raspravljaju, hteo bi da se uključiš, ali šta bi rekao, slažeš se sa većinom…samo te nervira autor…I zašto onda da se baviš tekstom, bavi se autorom. Reci mu da nema sopstveno mišljenje zato što se slaže sa dvojicom članova vlade, a ne sa Vukom Draškovićem.
    Izgleda li to tako nekako ili je drugačiji put do ovako dragocenih komentara koji obogaćuju našu razmenu mišljenja?
    A da bi ga razmenjivao, moraš imati mišljenje. Svoje. O temi, ne o autoru.

  • Željko,

    kad si bio mali gledao si isuviše mnogo partizanskih filmova.

    Komunizam se u Srbiji za vreme drugog svetskog rata nije baš najbolje primio, tako da ovo „narodno“ ja baš i ne bih stavljao pored partizana.
    Politički komesari (čitaj: nepismeni bezzemljaši i nadničari) su se okupili i od 1942. započeli građanski rat u Srbiji – više su se bavili četnicima nego Nemcima. Srbija je u to vreme bila podeljena. I tek od 1943., kada je Čerčil okrenuo leđa zvaničnoj Kraljevoj vojsci u otadžbini i počeo da šalje pomoć u opremi i oružju partizanima, jer je nekako u to vreme dogovorio podelu Jugoslavije nakon rata sa Staljinom, partizanima je otvorena mogućnost pobede u građanskom ratu u Srbiji.

    I dečko, zapamti, u ratu nema nevinih.

  • Željko,

    Pratim ja tvoj novinarski razvoj, počev od pokojne Opštine i oksimoronskih tekstova u stilu „’Oću gasim ŠRIF – neću gasim ŠRIF“, pa sve do ovih tvojih analiza NOB-a. Komentarom pod brojem 26 sam hteo da se malo našalim na tvoj račun. Nisam ja Ajvar, pa da ti odmah kažem: „Brate, mnogo ga, da izvineš, tupiš.“

    Za misaoni proces si u pravu: Sedim ti ja tako ispred računara, vidim da ljudi o nečemu raspravljaju, hteo bih da se uključim, ali šta bih rekao, slažem se sa većinom…samo me nervira autor… I tebi savetujem da se tako ponašaš. Man’ da, s oproštenjem, palamudiš.

    O temi, naravno, imam svoje mišljenje. Međutim, Oremilak ga je toliko detaljno obrazložio u kometaru pod brojem 24 da jednostavno nisam imao šta da dodam.

    Pazi, političar, pre svega, mora biti vrhunski diplomata. Emocije, etika, moral i ostale zajebancije za široke narodne mase moraju biti u drugom planu jer od nekih političkih odluka zavisi sudbina čitavog naroda. Cvetković je pokušao da tim sporazumom, na neki način, zaštiti srpski narod od Hitlera pred kim je ceo svet punio gaće. I potpisao je je sporazum.

    A vidiš, Sloba nije potpisao. Suprotstavio se neofašistima sa zapada, pa su nam tri meseca padale bombe na glavu, pa su poginule neke bebe u nekom porodilištu, pa su poginuli neki novinari u nekoj TV kući, pa su poginuli neki civili u nekom vozu, pa su ginuli neki vojnici… Na kraju se pojaviše fašisti i kod nas koji ubijaju strance.

    I šta sad? Cvetković izdajnik, a Sloba narodni heroj?

    Da, u epskim narodnim pesmama koje, inače, obožavam. Ali, jedno su pesme, a drugo je realnost i ja sebi mogu da dozvolim da u prepucavanju sa RainDogom citiram narodne pesme i veličam Slobu. Međutim, ako realno razgovaramo, situacija je sasvim obrnuta.

    Pa, malo li je ginuo ovaj narod!? Mudrost, neophodna je politička mudrost.

Napiši komentar

/* ]]> */