Aktuelno Izdvojeno Некатегоризовано

Dinkiću, dođeš nam…

Kad se tamo negde desi zemljotres pa postoji opasnost od cunamija vlada odmah upozorava narod na dolazeću opasnost. To u zemljama do kojih može da stigne veliki talas, nas takva opasnost ne muči. Srbija ne izlazi na okean, jelte.

To što ne izlazimo na okean ne znači da nemamo talase i da se oni neće spojiti u neki razoran cunami.

Srbiju trenutno talasaju štrajkovi. Štrajk ovde, štrajk onde, ništa posebno, navikli smo, štrajkovi su svakodnevica, niti ih ko pominje niti je ko zainteresovan. Ako se i piše o nekim štrajkovima to je o onim pretećim kad svi možemo da ostanemo bez telefonskih veza, struje ili grejanja što ne bi bilo lepo i što bi nas kolektivno uznemirilo.

Ako ne prestanete da štrajkujete sve ću da ih isečem

Ako ne prestanete da štrajkujete sve ću da ih isečem

I u čemu se mi razlikujemo od onih kojima preti pravi cunami? Tamo vlada upozorava narod, ovde narod upozorava vladu – ej, talasa se nešto, nemoj da vam naleti cunami naroda, gledajte posle šta ćete. Može da se digne kuka i motika posle vam ne gine bager. Džaba, vlada nema vremena da se osvrne, krči neprohodne puteve ka Evropi. Evropi objašnjavaju da će to diplomatski, nama – ući ćemo u Evropu makar svi pocrkali, po cenu svega.

Nekako sam sigurna da svi oni, od – do, i treba da odu u Evropu, kuka Evropa za njima, a nas lepo da ostave ovde gde jesmo da vidimo šta ćemo i kako ćemo al’ bar njih da ne vučemo na grbači.

Kao što vidite, ono što je aktuelni i ’’ja bih ako može doživotno’’ predsednik obećavao u poslednjoj predizbornoj kampanji, da ne glasamo za one druge da nas ne bi vratili u devedesete, on sa svojom svitom vrlo uspešno radi. Tokom predizborne kampanje je zavrnutih rukava, onako da deluje kao da radi pa glavu ne diže od posla obećavao i plašio onu većinu koja veruje u neverovatno, čim se ponovo ustoličio, rukave smak’o, privezo mašnu i zaboravio šta je pričao.

Ne liči vam na devedesete? Nije moguće!

Predsednik čuva teritorijalni integritet i nacionalni identitet Srbije. Zna da to pali. Palilo je i devedesetih, samo biješ po nacionalizmu nema da neće da uspe. To što čuva nešto što je izgubljeno nema veze, važno da se priča.

Ministar policije, mali od Slobe, izjavljuje da narod niko ne sme da bije, samo malo drugačije – ’’Policija neće tući narod sem u slučajevima krajnje nužde’’. Izvint’e je l’ nečija guzica kojoj se drma fotelja nije krajnja nužda?

Dinar pada, cene skaču, inflacija je simbolična, sve dok ne dodaju neku nulu na papirnate apoene možemo da računamo da inflacije nema.

Narodna banka Srbije najavila je da od 1. marta više neće raditi sa menjačima. Nije objavljeno sa kim će menjači raditi i kako će raditi ako im je za poslovanje potrebno ovlašćenje NBS-a. Biće da država kroz NBS planira da izvede svoje dilere na ulicu. Oproban recept što ne bi uspeo i sad.

Deca nam se ubijaju a mediji sve više objavljuju da je pitanje patika pitanje društvenog statusa.

Plata je privilegija.

Tadić dobija razmere mitskog bića, nešto izmedju Narcisa i Ahila, zaljubljen u sebe jeste, ranjivu tačku ima ali ko sme da je pomene. Kad god u Srbiji počne za nekoga da se govori – najveći sin Srbije od kad je svijeta a i Srbije, ovoj zemlji se ne piše dobro. Ja ga nisam rodila, daleko bilo, odrekla bih ga se a mediji, svi do jednog, postaju isto što su bili i za vreme Miloševića – nude nam samo igre, za hleb ćemo se snaći sami.

Gospodin Dinkić, što privatizacioni stručnjak, što ministar, što gitarista, kulira. Boli ga uvo. On zna da je postrecesioni period težak, žvaće slabe pa ih ispljune, to nikakve veze nema sa njim. On razgovara sa štrajkačima udvarački, kao Balkanac – ako ’oćeš – ’oćeš, ako nećeš ima ko ’oće. Zna čovek da je Srbija puna onih koji bi radili i ne bi pitali za platu. Izdresirano to.

Kome nije jasno, da pojasnim – Beograd ne može da reši sve probleme gradjana Srbije. To je stvar lokalnog rukovodstva, kaže gitarista. Ali, Beograd može da proda celu Srbiju. Čija je to stvar ne zna se, niko ne sme da pita. Ali postoje oni koji kažu iako ne smeju pa tako na izlogu knjižare ’’Geca Kon’’ u Beogradu, piše – Štrajkovi su posledica privatizacije i rada ministra Dinkića. Ne njihov štrajk nego svi štrajkovi.

Opet nije jasno?

Ministar Dinkić je izjavio da postoje naznake, sumnjivi tragovi, da su neke firme kupovali neki koji niti su imali pare niti su znali šta će raditi sa kupljenim ali su im pomagali kontroverzni biznismeni. Mašala! Ovde je kontroverzan biznismen onaj kome je država omogućila da radi šta hoće, zgrće novac, da državi pripadajući deo – samo ti daj nama koliko nam pripada, nećemo te diramo- a sad ti kontroverzni ispadoše krivci pred nevinim državnim aparatom.

I kako ćemo to rešiti? Decentralizovaćemo vlast. Sad kad je Beograd, pardon oni koji su se dočepali Beograda i neke fotelje, uzeo šta mu pripada, popio dušu i privredi i poljoprivredi, lokalne samouprave imaju sve nadležnosti da stvar reše kako im volja, dosta su vruć krompir prebacivale na Beograd. Tako vlast može da se pravi da problema nema, ono što ne vidiš to i ne postoji.

Potpuno osiromašene opštine nemaju više ništa sa Beogradom, pardon sa onima koji su ih doveli u tu situaciju, uglavnom imaju sa kontroverznim biznismenima koji su kupili sve što je Beograd ponudio, pardon, Dinkić, a on nije kriv što kontroverzni biznismeni imaju pare a nemaju veze sa biznisom. Kome je pa to važno.

Štrajkovi i dalje talasaju. Rešavaju se čvrstim obećanjem koja traju toliko koliko treba da malo pročistimo vesti pa umesto o štrajkovima čitamo nebulozne vesti ko je sve i zbog čega zainteresovan za ulaganje u Srbiju i kako imamo potencijal. Sve što bude uloženo u ovu zemlju, jednog lepog dana, biće ponovo pravilno raspodeljeno onima koji ovu zemlju posmatraju kao dedovinu.

Ojadjeni, osramoćeni, očajni i gladni će i dalje štrajkovati gladju i ležati po prugama. To ima samo u zemlji Srbiji – da gladni štrajkuju gladju. Kad im dozlogrdi počeće da odsecaju sebi prste a tad će se mediji uglavnom baviti mišljenjima psihologa koji će nam objasniti da sve to nema veze sa time što ljudi ne umeju da žive bez plata nego da su labilne ličnosti.

Radnice ’’7 jula’’ su prekinule štrajk, dobile su čvrsta obećanja. Radnici šumarskog kombinata ’’Kopaonik’’ čekaju da ih pretvore u ’’Simpo’’.

Ostali štrajkovi su još tekući.

Ispred Agencije za privatizaciju svakodnevno neko drži transparente i traži raskid privatizacionog ugovora. Milicija je uvek tu negde, da deluje u slučaju krajnje nužde, oni jedini i prozbore sa nosiocima transparenata.

Kako god obrnete nekako se narod i milicija uvek nadju na istom mestu.

Ministar unutrašnjih poslova ide na molitveni doručak. Tamo se inače ne mole, al’ ajde.

Ambasador Nemačke je pohvalio transformaciju Srbije.

Predsednik se ponosi i računa ’’Koliko još koraka do Evropske unije’’.

Ja bih pitala koliko još ljudi do Evropske unije.

I kad će veliki talas?
Ili imamo neko bolje rešenje?

O autoru

Mirjana Mimica

Ostavi komentar

  • Svaki put
    kad gledam vesti koža mi se ježi od prisećanja na 90-te. Milošević je pravio razdor između srbije i sada susednih država a sada se sve više oseća amonizitet provincije prema Beogradu.
    Na voždovcu mala čarka uvedoše privremene mere. U Negotinu sud pet puta poništava odluke skupštine i ništa se ne preduzima.Nije frka. čekalo se ne znam šta toliko dugo do uvođenja privremenih mera.U Boru haos. Nije usvojen budžet, nema plata, nema hrane za decu u obdaništima, skupština nije održana tri meseca i ništa.Još malo pa ćemo ostati bez telefona, struje jer normalno ne primamo zaradu i ne možemo da plaćamo račune.Da osetimo kako se živelo i bez tehnike.Nije frka daleko smo od Beograda. Država subvencioniše kupovinu novoizgrađenih stanova u Beogradu jer se normalno u provinciji odavno ništa ne gradi. Znači Vlada opet ulaže u Beograd. Mladi odlaze u Beograd kao gastarbajteri jer u provinciji nema posla.
    Štrajkovi , ma koga to još interesuje. Kao da nije država kriva što dozvoljava da firma radi i ako je dokazano da krši zakon samim tim što ne uplaćuju radnicima socijalno osiguranje.

  • @Ela

    oko te gradnje – to je samo jedna od šarenih laža koja se nudi već dovoljno sludjenom narodu, nema od ta posla ništa ni u Beogradu niti u jednom drugom gradu.

    Subvencionisani krediti su osmišljeni tako da se može kupiti samo odredjena nekretnina, uglavnom od onoga kome država treba da pomogne i slije mu pare u već prenatrpan džep.

    Sve ostalo je tačno. “Beogad“ je država za sebe i ostatak Srbije ga ne interesuje.

    Koliko god da gledaš haos, veruj mi da je slika očajnih ljudi koji dolaze pred vladu ili Agenciju za privatizaciju a koje okružuje milicija još jadnija. To je kao da kucaš na nečija vrata, znaš da su kod kuće a neće da ti otvore.

    Ali izdržali smo mi i gore… I treba da bude ovako samo zbog te rečenice…

  • I u čemu se mi razlikujemo od onih kojima preti pravi cunami?

    Kod njih je to prirodna katastrofa (viša sila) a naša katastrofa dolazi od političara, od onih za koje smo glasali. Sami sebi smo presudili a to je gore od bilo kojeg cunamija, zemljotresa ili vulkana.

Napiši komentar

/* ]]> */