Aktuelno Bor Društvo Некатегоризовано

Dobar dan, mister Barns

Još uvek sam pod utiskom onoga što sam danas videla u holu opštine Bor. Nesrećni, bledi ljudi, apatično piju čaj. Čekaju da se neko od onih koji su ih uvalili u nevolju i ostavili bez posla smiluje i primi ih na razgovor, ponudi neko rešenje.
Ništa od toga. Na TV Bor smenjuju se krivci za ovo stanje, lažu o svemu i ne trepću, prebacuju krivicu jedni na druge, na sindikat, otelotvoren u Dragiši Trujkiću (po njihovom mišljenju), pa čak i na same bivše radnike. Primili su ih na razgovor samo Predrag Balašević, Zoran Janković i Dragan Marković. Međutim, ni oni ne znaju kako da pomognu bivšim radnicima Sportskog centra.

Štrajkači u holu opštine (photo: mc.kcbor.net)

Štrajkači u holu opštine (photo: mc.kcbor.net)

Niko živ ne može da potvrdi da li je sistematizacija od 50+5 radnih mesta prihvaćena i potpisana od strane osnivača, a ugovori o radu sa novim radnicima su već potpisani. Tačno je da su primljeni i neki radnici iz bivšeg Sportskog centra – ali isključivo oni sa članskim kartama Pokreta Živim za Krajinu i neki od onih koje je bivši direktor Dušan Janjić u toku ove godine protivzakonito, tj. protivno Zakonu o budžetu za 2009. godinu, bez pribavljene saglasnosti resornih ministarstava za povećanje broja radnika i mase za zarade – primio na posao. Niko od radnika koji rade u Sportskom centru od osnivanja, koji imaju par decenija radnog staža i iskustva – nije primljen. Ko ne veruje, neka ode u zgradu opštine i neka se i sam uveri. Neka ih pita. Ako koza laže, rog ne laže.
Danas sam u holu čula telefonski razgovor u kojem jedna bivša radnica saopštava svojoj koleginici da je potpisala pristupnicu i da su je pozvali da dođe na posao.

Ispričali su kako su proveli ledenu noć u opštinskoj zgradi, kako gladuju ne samo zbog štrajka, nego i kući, jer plate nisu primali ni pre gašenja, a nekima od njih je isključena i struja. Mnogi nemaju ni grejanje. A napolju je, što svi vidimo – prava zima.
Među štrajkačima je mnogo žena, a čujem da neki već i poboljevaju.
Na molbu članova Veća SSSO, štrajkači su pristali da u zgradi opštine ne ostaju preko noći, već da proteste nastave u radno vreme, ne samo zato što nema svrhe tamo sedeti u vreme kad nema nikoga, nema svrhe tamo sedeti ni u radno vreme, jer svi ulaze na neke sporedne ulaze, ne prolaze pored štrajkača, ne gledaju ih u oči.

Osim jedne spodobe koja je danas, sa kačketom navučenim preko očiju, ušla u zgradu opštine na glavni ulaz.
Dogodila se jedna gotovo bizarna situacija. Jedan čovek, koji me je neodoljivo podsetio na gospodina Barnsa, vlasnika fabrike u crtanom filmu o Simpsonovima, samo nešto mlađi, povijenih ramena, tiho je prošao pokraj štrajkača. Kada je već bio na stepeništu Predsedništva, nekoliko muškaraca povikalo je za njim sočno ga opsovavši. Svi su pogledali u njegovom pravcu, a on je potrčao uz stepenice smejuljeći se onako ispod oka baš poput gospodina Barnsa.

Nikada ovog čoveka u životu nisam videla. Kada sam pitala ko je on, rekli su mi da je to novi direktor Sportskog centra, Saša Jonović, koji je iz Gamzigradske Banje, tako da nije nimalo čudno što ga ja ne poznajem, ali me je začudilo to što ga ni većina radnika kojima je dao otkaz – nije prepoznala (očigledno je da ga i oni vide prvi put u životu). Usput sam čula da je u Sportskom centru zaposlio i svoju kumu – takođe iz Gamzigradske Banje. To je isti onaj Saša Jonović koji je odbio da pokaže sindikatu novu sistematizaciju, koji je odbio da primi na razgovor bivše radnike i koji je izjavio da on NI O ČEMU nije odlučivao. Pa, ko je onda, majku mu? Imaju li, bre, ti ljudi obraza, stide li se ičega, boje li se ikoga? Zar je tako lako, bez ikakvih potrebnih kvalifikacija, doći u drugi grad, postati direktor, oterati ljude na ulicu, zaposliti svoje rođake, kumove, partijske i kafanske pulene?

Radoznala po prirodi, rešila sam da sačekam da se vrati, da vidim šta će se dogoditi. Međutim, nije se vratio. Sigurno je izašao koristeći neka druga vrata, a ne ona koja svakodnevno koristi normalan svet. Častan i pošten svet koji može svakome da pogleda u oči, bez stida, a kamoli straha.

O autoru

Ana Janković

Ostavi komentar

Napiši komentar

/* ]]> */