Izdvojeno

Dva napred, dva nazad, tri u mestu

Krajem 2010. godine predstavnicima vlasti u Srbiji poslata su dva važna dokumenta iz Brisela. Najpre je Evropska komisija početkom novembra objavila sadržaj redovnog godišnjeg Izveštaja o napretku koji je Srbija postigla u procesu evropskih integracija u prethodnih godinu dana. Čitanje izveštaja je svake godine prilika da se ocene dometi reformskih zahvata u različitim oblastima i utvrdi koliko smo se promenili i je li promena na bolje. Nepunih mesec dana kasnije, član Evropske komisije za proširenje Štefan File uručio je u ime Komisije premijeru Cvetkoviću Upitnik, čime je u formalnom smislu označeno da Srbija pravi novi korak ka punopravnom članstvu u Evropskoj uniji. Osnovno pitanje kojim ćemo se baviti u ovom tekstu tiče se pokušaja da na osnovu sadržine ova dva dokumenta utvrdimo da li deklarativno zalaganje koalicije na vlasti za evropsku Srbiju postoji i suštinski.

Objavljivanje izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije za 2010. godinu nije izazvalo naročite reakcije među političarima. Za deo koji je na vlasti to može biti sasvim razumljivo, budući da činjenice koje sadrži izveštaj ubojito potvrđuju sumnju u evropsku orijentaciju postojeće vlade, dok deo iz opozicije, inače antievropski usmeren, nije znao šta bi sada sa time. Otud je postojao osećaj da bi i jedni i drugi najviše želeli da vreme nakon objavljivanja ovog dokumenta teče brže nego što je to moguće, da se ubajati ako ništa drugo a ono sećanje na njega, pa da se pređe na druge teme. Ova simfonija vlasti i opozicije na primeru nastupa u odnosu na sadržinu papira koji je za građane Srbije veoma važan možda i ne govori dovoljno o koheziji elite koja se urotila protiv svojih građana, ali govori jasno da nijedan deo političke elite ne raspolaže idejama, predlozima a na kraju ni politikama kojima građanstvu nudi jasan put ka određenom cilju i poboljšanju uslova u kojima ljudi u Srbiji žive.

Štaviše, najnoviji izveštaj Evropske komisije sadrži ocene koje nas suočavaju sa time da ova Vlada ne samo da ne radi dovoljno na eliminisanju postojećih prepreka u procesu evropske integracije Srbije već sama stvara i nove. Ta nova prepreka, koju nije izmislio neko spolja već smo je stvorili mi sami i koja će po svojoj težini biti jednaka preprekama poput Haga i Kosova, zove se pravosuđe i reforma pravosuđa koja se sprovodi nešto više od poslednjih godinu dana. Autori izveštaja Evropske komiije su zapisali da je pravosudna reforma u Srbiji inkompatibilna sa standardima koji u pogledu načina i principa u toj oblasti postoje u Evropskoj uniji a da je pitanje pravosuđa ključno pitanje evropskog partnerstva. Upravo u toj oblasti, vlast u Srbiji je napravila brljotinu. U izveštaju je zapisano da reforma pravosuđa u Srbiji u mnogim aspektima izaziva ozbiljnu zabrinutost. Reizbor sudija i tužilaca obavljen je po proceduri koja nije transparentna, čime je doveden u pitanje princip nezavisnosti nosilaca pravosudnih funkcija. Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca radili su tako da postoji sumnja u političke uticaje na njihovo delanje i odlučivanje.

U izveštaju se dodaje da kriterijumi za reizbor, koji su prethodno razvijani u saradnji sa Venecijanskom komisijom, uopšte nisu primenjeni, niti su neizabrane sudije i tužioci dobili odgovarajuće objašnjenje za to što nisu izabrani. Osim toga, naglašava se da se proces izbora sudija i tužilaca odvijao dok Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca nisu delovali u stalnom sastavu, kao i da manjak profesionalaca iz struke ukazuje na mogućnost dodatnih uticaja iz sfere politike. Predsednici novouspostavljenih sudova još uvek nisu izabrani, uprkos tome što je zakonski rok za to istekao u martu i u julu 2010. godine. Ukupno posmatrano, moglo bi se reći da je tzv. reforma pravosuđa u Srbiji delom bila politička igra u kojoj su jedni pokušali da zamene deo tuđih figura svojima, a preostali deo je izabran kroz prebijanje računa različitih aktera.

I to nije sve, u izveštaju je dobar deo posvećen analizi rada regulatornih tela i naročito načinima na koji vlast ometa njihov rad. Ovim delom se samo jasnije pojavljuje celokupna slika o institucionalnoj neizgrađenosti Srbije. Državna revizorska institucija je najpre imala problema sa osiguranjem prostora i ljudstva za svoj rad, dok je docnije, a naročito u 2010. godini, izostajala bilo kakva značajnija kritička opaska pre svega na rad izvršnih organa vlasti. Komisija za hartije od vrednosti je izgubila svaki kredibilitet još tokom afere Danon, a mišljenja Komisije za zaštitu konkurencije su potpuno zasenjena autoritetima delova izvršne grane vlasti i neinstitucionalizovanih grupa koje pored ekonomske uživaju i političku moć. Naročito zanimljiv slučaj čine dva tela koja se bave korupcijom – Vladin Savet za borbu protiv korupcije i Agencija za borbu protiv korupcije. I jedni i drugi pokušavaju da doprinesu smanjenju koruptivnih aktivnosti u Srbiji ali se kao kočničar tog pokušaja javlja vladajuća elita u Srbiji koja normativno a i u praksi različitim mehanizmima ometa delovanje ovih tela.

Ako se tome dodaju standardne zamerke o tome da je potrebno raditi više na realizaciji usvojenih strategija i politika i punoj primeni usvojenih zakona, potom o tome da često ne postoji bilo kakav planski rada unutar Vlade što postaje vidljivo kada različiti ministri saopštavaju da će povodom iste stvari Vlada preduzeti mere koje su potpuno različite (primer učešća predstavnika Srbije na uručenju Nobelove nagrade za mir ili toga treba li nelegalno izgrađeni objekti da budu legalizovani besplatno) onda se jasno uočava da je za ovih godinu dana Srbija napravila vrstu regresije u odnosu na proklamovani cilj približavanja evropskom životu. Ta regresija se ogleda i u ekonomskoj sferi koja otkriva strukturne probleme srpske privrede, veliki procenat nezaposlenih ljudi i sve izraženije siromaštvo. Skoro da je nepotrebno navesti da trgovina narkoticima i pranje novca i dalje bujaju u Srbiji, kako bi se stekao utisak o punoći skepse koju usmeravamo prema evropejstvu srpske vlade.

Neko bi pomislio da ovaj utisak može biti varka imajući u vidu da je u formalnom smislu Srbija napravila korak napred u procesu evropske integracije budući da je stigao Upitnik i da su svi živi angažovani na popunjavanju rubrika za odgovore. Samo dobijanje Upitnika jeste u teničkom smislu korak dalje, ali proces popunjavanja i sadržina onoga što će da čine odgovori ponovo nas usmeravaju ka upitanosti o tome želimo li u zaista u Evropu. Za dublju analizu moraćemo sačekati da se odgovori prikupe, kompletiraju i pošalju. Međutim, kuknjava koja dopire iz svih delova državne administracije koja se ovim poslom bavi navodi nas na pomisao da njegovo popunjavanje predstavlja ozbiljan problem, uprkos tome što smo jedna od poslednjih država Jugoistočne Evrope koja se sa Upitnikom susreće i što smo se maksimalno okoristili iskustvima naših suseda. Zašto je to tako?

Dva su razloga. Jedan leži u samoj državnoj administraciji, koja je okoštala i nespremna za promene. Pozitivna ocena naših administrativnih kapaciteta, koja se (sam Bog zna kako i zašto), provlači iz izveštaja u izveštaj Komisije o napretku, zapravo je pogrešna. Ponosni što nam je administracija pohvaljena, željni komplimenata, mi smo, umesto da ukažemo na pogrešnu procenu, i sami poverovali u nju, iako dobro znamo šta smo i kakvi smo. Samo je pitanje vremena kada će nam se ova samoobmana obiti o glavu, i vrlo je verovatno da će popunjavanje Upitnika biti taj momenat. Tim pre što, sve i da ume, državna administracija neće znati šta da odgovori na mnoga pitanja. Upitnik predstavlja presek trenutnog stanja naše države. Ono nije dobro, a političari će tražiti da deluje što impresivnije. U korenu oba problema je zajednički imenitelj – pogrešno shvatanje evropskih integracija, koje se doživljavaju kao sredstvo za promociju, a ne kao dragocena pomoć u transformaciji jednog trulog sistema.

Naše početno pitanje glasilo je: Da li deklarativna evropska orijentacija vlasti u Srbiji jeste stvarna orijentacija? Analizirajući dva dokumenta koja su u Srbiju stigla iz Evropske komisije mogli bismo zaključiti da je evropska orijentacija srpske vlade upitna i da postoji samo dok članovi Vlade i predsednik Repubilke procenjuju da njihove stranke i oni sami od toga mogu da imaju neke fajde. Da paradoks bude veći, stvar koja je sama po sebi znak napredovanja ka Evropi makar u teničkom smislu, naši vladajući su uspeli da pretvore u nemar i konfuziju koja inače prati vođenje države i u poslednje dve ipo godine. Zaključujemo da smo za godinu dana postali udaljeniji od Evrope i što je važnije da postaje sve jasnije da smo kočničari mi sami a ne neko izvan.

O autoru

Vladimir Pavićević

2 komentara

  • To što EU iz proceduralnih razloga poštuje srBske „authorities“ (ne i autoritete, jer ovi to svakako nisu) ne znači da su europljani sisali vesla. Znaju oni dobro sa kakvim ćiftama imaju posla pa se zato malo prave naivni ne bi li oborili cenu trgovine sa šibicarima.
    Zbog budućnosti ove zemlje takve treba što pre zameniti ozbiljnim ljudima, kojima kalendar služi za planiranje poslova a ne precrtavanje dana i odbrojavanje do kraja mandata.

  • Na Facebooku neko reče, da parafraziram: ne može niko nas da udalji od Evrope jer je Srbija već deo nje, a najviše je kriva sama EU jer ucenjuje“, „kod njih sme da se lomi i pali a kod nas ne sme, a ja ne smem njih da nazovem huliganima“, „mediji utopijski prikazuju EU“, „građani polako postaju svesni da to nije istina“ itd.
    Hm…

    Geografski tačno. Šta još?
    Eto, Bugari i Rumuni prave most preko Dunava, ali ne zbog antisrBske zavere nego brže veze EU i Male Azije – čitaj: jeftinije im nego da se petljaju sa nama. Naši gastarbajteri u Istočnu Srbiju iz Beča dolaze preko Rumunije, beže od Horgoša i auto-puta. Zašto je to tako? Stipse, ili cene svoje pare (što su naučili na tom “zlom” Zapadu)? Zar vozila sa stranim tablicama drugačije troše naše puteve u koje bi smo tako zdušno hteli da ulažu pare baš te iste države koej čine EU…
    Proteste nenazvanih huligana u EU ne organizuju paradržavni elementi unutar same države, kao što je to slučaj kod nas. Nemaju oni ništa većih prava na divljanje, osim što će pored uličnih budala i organizatori za to neizbežno odgovarati – za razliku od ovih „naših“. Ne zato što to neko hoće ili ne, već zato što tako mora, jer njihov sistem drugačije više ne može da funkcioniše. To tako traje još od Austrougarske.
    Kod nas ne može doći do odgovornosti jer državni i paradržavni elementi funkcionišu po principu spojenih sudova i nerazdvojni su. Baš Kurta i Murta. Država ne želi da sankcioniše samu sebe, zar ne?
    EU je daleko od idealnog sistema, pa ipak kako-tako opstaje. Nije ništa čudno što ima problema, prebogatih, nezaposlenosti, socijalnog nezadovoljstva … pa to je bre kapitalizam, svi su na tržištu. U čemu je tu problem, i sami se guzimo kako hoćemo isto?! E, ali po našoj meri.
    Neće moći.
    Nema tu nikakvih ucena kada vam gazda kuće u koju bi da uđete jasno i glasno kaže da se na ulazu izujete jer to svi ukućani rade. Smrde vam noge? Pa operite ih pobogu već jednom, ne unosite blato imaju oni dovoljno i svog.
    Ja ne bih potcenjivao građane Srbije i smatrao da postaju postepeno svesni istine. Svesni su oni sve vreme kako i koliko ne valja, i tamo i ovde. Ali, na EU gledaju kao na „negde“ gde je nezaposlenost manja, plate mnogostruko veće, gde se rad plaća a penzije su izvesne. Gde ne moraš da budeš „drug član“ da bi čak bio iznosač smeća, kamoli nešto drugo. Građanima Srbije je to bitno, i ko to ispuni voleće ga više od EU. I bez nje.
    Mediji? Naravno, kao i uvek, glavna pesnica hipnopolitičke metode upravljanja svake vlasti koju ovaj narod slobodnom voljom odabere, povremeno. Predugo.

    To što su bugarski rukopodizači, zvani „poslanici“, jednoglasno i zdušno a zapravo licemerno listom pousvajali EU dokumenta, pa nastavili po starom kao da je Todor živ, treba da nam bude nauk a ne izgovor za neodgovornost prema sebi.

Napiši komentar

/* ]]> */