Aktuelno Izdvojeno Некатегоризовано

Džukele napadaju, imperija ne uzvraća udarac

Prošlog vikenda sam kao i obično vozio svoj redovni “Tour de Nouvelle Belgrade”, koji je u stvari “đir” oko Novog Beograda, pored Save, uz Dunav do Zemuna, pa preko Tošinog bunara nazad u blokove. Negde blizu nekadašnjeg “Karton sitija”, na mestu gde je sada ledina pošto su buldožeri zatrpali i ogradili jedno od nekadašnjih rugla Beograda, desio se “zločinački i ničim izazvan” napad čopora pasa na moju malenkost.
Napale su me džukele, njih 7-8 u čoporu, toliko su kidisali na mene da sam morao da siđem sa bicikla i branim se kako god sam mogao, rukama i nogama a bogami i kamenjem. Na sreću Bog (ili buldožeri koji su poravnali Karton city, još nije utvrđeno) mi je poslao i par kamenica pa je jedna džukela dobila kamenom u čontaru. Ni jednom nisam dozvolio da me ujede, zaradio sam par ogrebotina od bicikla pošto sam poturao bicikli između mojih nogu i njihovih zuba. Znam da to nije bilo lepo od mene, ali računao sam da će bicikl to mnogo manje da boli nego mene. Morao sam da odbijem tri napada, od kojih je drugi bio najozbiljniji, na kraju sam se povukao ali je i jedna džukela ostala da leži na zemlji, verovatno onaj što je popio kamen u glavu.
Ja sam nekako preživeo napad džukela, ali danas sam pročitao da je francuz Bris Taton podlegao napadu drugog čopora.
Takođe ničim izazvan, čopor džukela je napao francuske navijače koji su mirno sedeli i kafiću u strogom centru grada. Međutim, te džukele su imale daleko veću brojčanu prednost, baš onakvu kakvu džukele i vole – 20 ili 50 na jednoga, a bile su i naoružane za razliku od ovih mojih džukela koje nisu nosile štangle i hladno oružje. Ove dvonoge džukele su zverski rastrgle čoveka koji ih ničim nije provocirao, toliko da je pao u komu i danas preminuo od posledica napada.
Šta reći? Stvarno, šta reći? Mene je danas sramota da kažem da sam Beograđanin, Srbin, navijač, čovek. Ne znam šta bih drugo mogao da kažem da ne zvuči patetično, a da nije već rečeno? Da se kazne džukele?

Bris Taton, photo: B-92

Bris Taton, photo: B-92

Pa to valjda ne mora ni da se kaže u svakom čoporu koji ima pretenzije da sebe naziva državom. Da to nisu navijači nego džukele? To nije nikakva uteha. Da se nešto uradi povodom zakona, ili bar da se postojeći zakoni poštuju? Da li to treba i da se kaže?
Šta fali fudbalskim klubovima da se “ograde” od “svojih” džukela? Da bace anatemu na njih, da im zabrane prisustvo na stadionima? Znate šta im fali? Muda. Ljudi koji vode klubove su zastrašeni i udovoljavaju džukelama, jer su preplašene cave. Te džukele mogu ne samo da ih napadnu nego i da ih smenjuju, što je verovatno najgora kazna nekome ko je grebao da dođe na neku funkciju. Zašto je dobro da dođe neki šeik prepun para i kupi klub? Njemu će biti u interesu da budu puni stadioni, a kako će da se napuni stadion ako većina roditelja nije spremna da rizikuje život svog deteta i da ga vodi na utakmicu? Takođe, vlasnici klubova koji su puni para neće puno obraćati pažnju na to da li će neko da ih smeni zato što im nisu platili putovanje na gostovanje ili dozvolili da unesu baklje na stadion.
Da ne bude da ovo pričam zato što nisam navijač Partizana, istinski se zalažem da i onih par klinaca koji su uleteli na stadion u Smederevu budu najstrože kažnjeni, i to zatvorskim i novčanim kaznama, pa da vidimo kada će nekome više da padne na pamet to da uradi. Kada žestoko kazniš jednog, sledeći će malo da razmisli. Ako se i on upusti u sličnu avanturu, kazniš i njega još strožije, a onaj sledeći će dobro da razmisli. Ako i on to uradi, kazniš i njega najstrožije, pa sledećem neće pasti na pamet takva stvar.
Da ponovim, za one koji slučajno ne znaju, “slučaj Singapur”. Singapur je nekada bio klasičan lučki grad, leglo belosvetskog šljama, opisati život tamo je bilo najbliže opisu pakla. Onda su jednog dana dobili novog premijera koje je odlučio da zavede red. Baš tako: “odlučio” jer je tu u pitanju samo politička odluka. Dakle, dobili su odlučnog premijera koji nije vodio računa o tome da li će neko da ga voli ili mrzi i uveo je drakonske kazne. Za ubistvo – smrtna kazna, za silovanje – smrtna kazna, za krađu – teška robija… i tako dalje. Šta se zatim desilo? Singapur je postao oaza, jedini veliki grad na svetu gde su ljudi potpuno bezbedni na ulici u bilo koje doba dana i noći. Naravno, dešavaju se i dalje poneki zločini, ali taj koji je spreman na to je ili mnogo lud ili samoubica.

Kada ćemo mi (ponovo) izabrati odlučnog premijera ili predsednika? Onog dana kada nađemo nekoga kome politika neće biti profesija, koji će u politiku da uđe da bi nešto promenio a ne da bi zaradio ili se što duže održavao na vlasti. Ovim političarima je vlast posao, gubitak vlasti znači gubitak posla, zato se tako grčevito bore za svaki jeftin politički poen i plaše se da nekoga slučajno ne naljute nepopularnim potezom pa da izgube par glasova zbog svoje odlučnosti. Cave.

(uz odobrenje autora preuzeto odavde)

O autoru

Goran Pilipovic

Ostavi komentar

  • Izjaviti, nakon smrti Francuza, da će „Srbija reagovati sa najvećom mogućom ozbiljnošću po principu strogosti“, ima logičnog smisla koliko njegova izjava iz Ohaja da će „svako ko želi da iskaže svoje mišljenje i potvrdi identitet imati priliku da to uradi u Srbiji pod uslovom da ne ugrožava bezbednost i sigurnost drugih građana i države“. Evo, Bris Taton je poverovao Tadiću, pokušao da „potvrdi identitet“ i – kako je prošao? Nije prošao uopšte: ubijen je.
    Petar Luković

  • Ovo o čemu je Goran pisao samo je jedan, mali deo, koji bi trebalo uraditi.
    Kod nas se ne radi o običnim grupama nasilnika pa da možeš da ih pohapsiš, možda da doneseš strožije zakone i završiš posao kao recimo, Englezi što su umirili svoje navijače.
    Kod nas je problem što ti ljudi imaju “opravdanje” koje im niko iz vlasti u suštini i ne osporava, a ono glasi: “drugi (oni zapadno od Srbije) su nas satvili u aparthejd i doveli do ovde. Oni hoće da nas sjebu i unište ili makar ostave na marginama. Otimaju nam, bre, čak i Kosovo”.
    I to je ustvari suština. Skoro da čovek pomisli: jebote, pa zašto im se i mi ne pridružimo, ljudi su u pravu.
    Nemci su posle Drugog svetskog rata vodili školarce na mesta gde su bili logori i govorili: ovo su radili naši roditelji, nemojte da vas lažu da nisu! Nisu im dozvolili da se osećaju samo poniženo i pobeđeno, već i da shvate da je krivica u samom narodu kome pripadaju i naterali ih da se promene.
    A mi i dalje za sve nalazimo krivicu u drugima. I šta onda očekujemo nego da masa to shvati kao poziv da druge treba prebijati i ubijati?

  • Ja za koji dan punim 53 , ali bih stvarno voleo i meni da objasnis kako moj sin ,25 priznati svetski strucnjak u nemavezecemu,govori tri jezika,lepo vaspitan,obrazovan,elokventan,,,,,,,,,,,ozeni crnogorku iz neke vukojebine,ona mu pokupi svu lovu,bez dece su,kad je dosla u nase selo preskakala je tramvajske sine da je ne ubije struja,i dalje rice sa brda na brdo,ali mu fenomenalno pokupi svu lovu,,,,,,,,dela,molim te,objasni mi gde je tu moja,zenina,sestrina,obrazovna drustvena ili cija vec krivica?
    Molim te,covece,otvori mi oci!?

  • Postovani Gorane,

    vidi se da si dosta razuman sto je tesko dostizna pozitivna osobina danas. Svi mi zelimo da promenimo svet na neki nacin, ali se sukobimo sa svojim istinskim osecanjem i onim nametnutim od strane drugih.
    Nemam ja mnogo zivotnog iskustva, ali koristim dosta tudje zivotno iskustvo 🙂 .

    @azazil, nije mi jasno u cemu Vi vidite Vasu krivicu. Niste krivi!!! Vas sin je primer kakav treba biti, ali nazalost u ovom svetu to je greska. Ako je Vasem sinu dobro, neka bude dobro i Vama. Ako je njenu dobro, a Vama lose, onda imate Vi licni problem. On je jos mlad i tu dosta moze jos da se promeni. Ovde problem jedino moze biti Vas ego i sinovljev urodjeni mazohizam, ali to je danas standard.

Napiši komentar

/* ]]> */