Aktuelno Specijal Некатегоризовано

Gde smo pogrešili?

Skoro 20 godina jedan od značajnijih datuma, u toku godine, bio mi je 6.oktobar. Tog dana sam otišao na zasluženo odsluženje vojnog roka u Sombor, a taj odlazak u muškoj memoriji ostaje dugo, dugo… Od pre 9 godina nekako je 5.oktobar preuzeo primat u značajnosti pomenutom 6. u mom malom memorijskom i emotivnom dnevniku. Da. Ovih dana je devet godina od ,,Promena„! Promena kojih se sve manje sećam i promena za koje više nisam siguran da li sam srećen ili ne zbog toga što sam učestvovao u njima (istina, na ovom našem lokalnom nivou). Još uvek se sećam radosti, osmeha, nade, energije i obećanja koja su tada davana. Nije to ličilo na ovo što živimo sada.

Gde smo pogrešili?

Gde smo pogrešili?

Kao aktivni učesnik pokušaću da se setim nekih (sve manje) značajnih činjenica. Čini mi se da niko tada nije uočio matematičku činjenicu: DOS nije pobedio tadašnji SPS u opštini Bor. Od 47 odbornika konačni rezultat je bio: SPS – 23 odbornika, DOS – 22 odbornika, SPO – 1 odbornik i GG – 1 odbornik. Izbori su održani 24.septembra ali ih je opštinska izborna komisija poništila na 3 izborna mesta (naravno na mestima na kojima je pobedio DOS). Pošto su DOS-ovi kandidati 3.oktobra ponovo dobili na tim izbornim jedinicama pomenuti rezultat postao je zvaničan. S obzirom da su se odbornicima DOS-a (22) dan – dva kasnije pridružili odbornik SPO-a i odbornik iz grupe građana DOS je dobio pravo da napravi skupštinsku vladu i da dâ predsednika SO Bor.
Pomenuta većina je na sastanku 9.oktobra (u prostorijama Crvenog signala) imala jako žučan sastanak i u vrlo uzavreloj atmosferi, malo je falilo da dođe do raspada koalicije. Glavni problem je bio u tome što većina DOS-a nije želela da prihvati Milana Božinovića za predsednika SO Bor (na predlog DS). Božinović je na listu ušao kao kadar Socijaldemokratije – Vuk Obradović, a na pomenuto mesto predložen je kao kadar DS-a! Ipak, odlučeno je da na konstitutivnoj sednici 10. oktobra, u sali Muzičke škole, za predsednika SO Bor bude izabran Krsta Kalčić (DHSS) a za predsednika Izvršnog odbora SO Bor Siniša Ivašković (DS). Interesantno je da na pomenutoj sednici koalicioni dogovor nije u potpunosti ispoštovan i da Vukoman Vranić (DS) nije izabran za potpredsednika SO Bor! Falila su dva glasa. I dan danas nisam siguran ko nije glasao za Vukomana ali znam da mu je to jako teško palo. Pomenuta opstrukacija nastavljena je i posle toga tako da je DOS iz sednice u sednicu imao problem sa većinom i skupljanjem glasova za donošenje odluka!
Cela ta priča zaslužuje dobru analizu i komentar. Možda čak i feljton u nekoliko nastavka. Posledica ruženja svega onoga pozitivnog što je DOS doneo od onih koji su se pojavili niotkuda ( a i od onih koji su bili u DOS-u) ogleda se u onome što se dešava danas. I u Boru i u Srbiji.

O autoru

Mihajlo V. Marković

22 komentara

  • Изневерени смо сви…“као млади мајмуни“…насели смо на лепе речи и лажна обећања…и ја сам дувао у пиштаљке, а сада „дувам у шупље г..но“…“Србијо, мајко, плачи“!!!

  • Pošto si bio aktivni učesnik u petooktobarskim promenama moram da ti postavim nekoliko pitanja. Ubi me radoznalost svih ovih devet godina. Reci mi molim te zašto nijedan od aktivnih učesnika (ako se pod tim podrazumeva članstvo u nekoj stranci dos-a) nije krenuo za Beograd na glavni protest. Da li se dogovarala raspodela položaja za to vreme. Osećam toliko razočarenje nakon svih onih šetanja, lupanja u doboše i urlikanja. Dozvolili smo da se vrati Sosa i SPS na velika vrata.
    Nikada neću zaboraviti kada se Rade Todorović onako u euforiji okrenuo preme „domu kulture“ i razdrao A SAD MARŠ NAPOLJE. Oni su još uvek tamo. Nikada nisu ni izašli. I uveliko nam dele lekcije o moralu.

  • „…gde smo pogrešili? Makar neki od nas.“

    Pogrešili smo što smo naivno verovali da je nakon 55 godina ispiranja mozgova pod komunističkom vladavinom bilo moguće tako lako izvesti 5-to oktobarsku revoluciju i time ukinuti tekovine komunizma.

    Nažalost, 5-to oktobarska revolucija bila je samo obična politička farsa uzdrmanog komunističkog režima pod voćstvom Miloševića. Naime, još tokom 1997. godine nakon što je taj režim pod pritiskom masovnih demonstracija i međunarodnih faktora morao da pomoću tzv. „Lex specialis-a“ vrati pokradene mandate u nekim gradovima Srbije, vrhuška režima je preko svog Centralnog izbornog štaba SPS-a lansirala Uputstvo br. 02-234 od 04.03.1997. za svoje opštinske odbore, po kome im je naloženo da u sve druge stranke, sindikate, preduzeća i udruženja građana infiltriraju svoje poverljive i obučene kadrove putem pristupanja, učlanjivanja ili zapošljavanja sa zadatkom preuzimanja uticaja u njihovom organizacionom delovanju i funkcionisanju.

    Posledice toga su stvaranja postizbornih koalicija pod kontrolom SPS-a uz pomoć struktura državne bezbednosti i policije. Detaljnija objašnjenja mogu se videti na blogu: http://www.bokisingl.wordpress.com pod naslovom:
    IZBORNE FARSE POLITIČKE MAFIJE U SRBIJI u kategoriji POLITIČKA MAFIJA.

  • Problem čitavog Petog oktobra, a time i ovog, borskog, je svakako izostanak Šestog oktobra.
    A taj „Šesti oktobar“ je izostao jer u suštini, jedan dobar deo tadašnjih DOS-ovaca nije ušao u celu priču sa idejom da menja bilo šta osim ljudi na vlasti i zasedne na njihovo mesto.
    U Boru je dodatni problem bio i to što, kako je i autor naglasio, DOS ustvari i nije pobedio.
    Mi smo jedno vreme stvarno imali OK ekipu na čelu Opštine, ali uvek je to nekako bilo na ivici. Večtio je sve zavisilo od jedne ili dve budale kojima su morali da se čine različiti ustupci da bi moglo da se ostvari nešto drugo što je zamišljeno.
    Previše je bilo stranaka koje su u vlasti učestvovale, stalno pritisci jednih, drugih ili trećih koji su često išli preko Beograda.
    I pri tome nije ništa učinjeno da se svest građana generalno promeni. A i kako bi, kad ni svest i sistem vrednosti onih u vlasti nisu bili bitno drugačiji od njihovih prethodnika pre 5. oktobra.
    Naravno da je, posle svega, narod borski došao do zaključka da je nebitno da li je neko radikal ili DS-ovac, jer su svi – isti.

  • Ne može se govoriti o tome „gde smo pogrešili“. Kao i mnogo puta do tada, pa i posle toga narod je naseo na priču. Stvar je u tome da je tada postojala organizovana grupa predvodnika koja je tu masu mogla da pokrene i da skine sa vlasti postojeći režim sa kojim je narod bio nezadovoljan. Međutim, narod je i sada nezadovoljan, ali ne postoji ta pokretačka snaga, politička elita, koja bi mogla da izazove slične promene kao pre 9 godina, odnosno da krene na javno rušenje postojećeg sistema. U rušenju prethodnog režima ključnu ulogu imala je intervencija spolja, koja je kako politički, tako i finansijski pomogla organizovanje i rušenje režima. Sada ta intervencija izostaje, jer postojeći režim ne predstavlja nikakvu opasnost za spoljne interese. Unutar zemlje ne postoji politički faktor koji nije na neki od načina kompromitovan, niti onaj koji bi mogao da ponudi kompletno rešavanje problema, a da ujedno ima podršku uticajnih zemalja u svetu.

    Nijedna politička opcija ne raspolaže dovoljnim brojem kvalitetnih kadrova koji bi mogli da organizuju funksionisanje države i sprovedu tu organizaciju u delo. Zbog velikog broja stranaka i borbe za vlast, nemoguće je organizaovati i ujediniti kvalitetne ljude koji bi upravljali jednom dobrom reformom društva. Tako je narod bukvalno ostavljen na cedilu i mora da ispašta zbog lakomosti naše inteligencije i elite za vlašću i novcem.

    Znam da se mnogi od vas neće složiti sa sledećim ali ja se nadam da će jednoga dana ipak doći neki novi partizani.

  • Слажем се…нови партизани и неки нови Стаљин…ма, бре, народ српски воли „чвсту руку“…другачије не уме да функционише и увек му је потребан неки „вођа“…овце за шишање смо, вечито били и остали…!?

  • @Zoran Stanković
    Šesti oktobar nije bio moguć, jer je DOS (kao naravno i Windows) bio vrlo bagovit. Šalu na stranu, DOS je organizovan i pripreman da kao protivteža Miloševićevom režimu što pre preuzme vlast, ali je glavna greška bila napravljena u tome što paralelno nisu razrađeni sistemi funkcionisanja države sa novom zakonskom regulativom, što nisu pripremljena i organizovana državna tela koja će posle preuzimanja vlasti efikasno izvršiti promenu sistema. Primer je komunistička partija Jugoslavije, koja je posle završetka rata imala već pripremljene zakonske akte, Ustav, državne organe i službe, vojsku i formirala i preuzela upravljanje državom sa potpuno novom koncepcijom. To je sve organizovano godinama pre samog rata, a kao dobra piprema i organizacija sprovedeno bukvalno odmah po oslobođenju. Da je DOS predstavljao jednu organizovanu političku snagu koja je za primarni cilj imala sprovođenje reformi društva onda bi to možda bilo mnogo efikasnije pa bi oni i sada bili na vlasti, zemlja bi imala trend razvoja, stari politički establišment se nebi infiltrirao i ne bi godinama kukali na nasleđene probleme, već bi nudili rešenja.

  • @Salle
    Da, to je kada se novi partizani sagledaju površno iz jednog ugla, obično onog lošeg. Međutim svaki režim, ma kako on bio loš ima i svojih pozitivnih strana. Ono što ja podrazumevam pod pojmom novi partizani je jedna nova politička organizacija, sačinjena od političara i inteligencije koja bi u sadašnjem svetskom okruženju, stanju društvenog sistema (čitaj kapitalizam) iznašla rešenja koja bi dovela do oživljavanja i razvoja naše privrede, poboljšanja materijalnog i kulturnog položaja većine stanovništva i podizanja ugleda naše zemlje u svetu uz dobijanje multilateralne podrške, ali ne na uštrb naših državnih interesa. Ljudi koji bi predvodili takav politički pokret, morali bi da budu mnogo odvažni, promućurni i pre svega moralni, koji bi znali i mogli da svoja politička opredeljenja sprovedu u delo, a da svoje lične interese potisnu u drugi plan. To svakako sada izgleda kao utopija i verovatno će dugi niz godina to i biti, ali i komunistički režimi su bili vrlo utopistički u vreme kada su teoretsku pripremu za njih stvarali Marks i Engels.

  • Dosta toga je izneto, što u tekstovima, što u komentarima na račun mana koje preovlađuju u našem narodu. Vezano za ovaj tekst, dr. Arčibald Rajs (za nepućene ugledni Švajcarski profesor), koji je u vreme I Svetskog rata boravio u Srbiji, u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“, kao jednu od mana naveo je bezvredan politički kadar, citiram:
    „Ta ljubomora kaste nazvane ‘inteligencija’ srpskog naroda, ne iskazuje se samo prema strancima već i prema sunarodnicima. ‘Otmeno društvo’ tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka… Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju mediokriteti, čak i ljudi bez ikakve vrednosti. Zato vam je i politički kadar kukavan.
    I pored svega, zavist nije svojstvena srpskom narodu. On je ambiciozan, a hrabar narod i treba da bude ambiciozan, ali ne ljubomoran. Ljubomora je tekovina onog izrođenog dela stanovništva, dela koji čini ‘inteligenciju’, kako se ona neopravdano naziva.

    To što je gospodin Rajs napiso pre skoro jednog veka, nažalost važi i sada. Nije se dogodila revolucija ni 1941-ve, ni 2000-te. I dalje smo u jako dugotrajnom evolutivnom procesu u kome nema vidnih pomaka.

  • Saglasan sam da je međunarodna zajednica logistički podržala Peti oktobar i da sada u Srbiji vlada režim koji nikoga spolja ne ugrožava pa onda nema ni interesovanja da se nešto menja. I to je skroz OK.
    Oko šestog oktobra, ne mislim da je problem što nije bila pripremljena neka nova zakonska regulativa jer smo i onda imali relativno dobre zakone. Jedini problem koji ja vidim je nesloga i gomila ljudi iz DOS-a koja čitavu priču nije doživljavala kao borbu za promene već kao borbu za vlast.
    Koštunica nije imao problem ni sa Legijom ni sa Radetom Markovićem jer su mu služili kao što su služili i Slobi, baš ga briga što su bili ubice i kriminalci.
    Đinđićev glas se čuo, ali zamućen jer su ga sve vreme podjebavali i proglašavali čas za kriminalca, čas za manipulanta.
    To što kažeš da trenutno nema ljudi koji nisu na neki način kompromitovani je tačno, ali šta ima lakše nego kompromitovati čoveka preko medija?

    Ono što ja podrazumevam pod pojmom novi partizani je jedna nova politička organizacija, sačinjena od političara i inteligencije koja bi u sadašnjem svetskom okruženju, stanju društvenog sistema (čitaj kapitalizam) iznašla rešenja koja bi dovela do oživljavanja i razvoja naše privrede, poboljšanja materijalnog i kulturnog položaja većine stanovništva i podizanja ugleda naše zemlje u svetu uz dobijanje multilateralne podrške, ali ne na uštrb naših državnih interesa.

    E, pa to je problem. Šta je “državni interes”?

  • @Zoran Stanković
    Ako se odnosi na moje komentare, ja pokušavam da sagledam stvari sa jednog šireg stanovišta. Razgovor o posledicama petooktobarskih promena u Boru sveo bi se više na lokalno čaršijsko ogovaranje često nepotkrepljeno činjenicama, mada su to sve opšte poznate stvari. Moj komentar na čisto lokalnom nivou bi bio da petooktobarske promene nisu imale nikakav pozitivan efekat, čak naprotiv. RTB i njegova zavisna preduzeća su bukvalno stali. Opštinska uprava, sa javnim sektorom u gradu beleži stalnu stagnaciju, političke smene i previranja uzrokovala su samo prekomerno zapošljavanje u preduzećima i ustanovama na teret budžeta, što će konačno dovesti do gadnog domino efekta. RTB, koji je država „uzela pod svoje“, osim otpuštanja radnika i sijaset neuspelih pokušaja privatizacije ne bi mogao da za sebe veže ni jednu značajniju vest. Kako je ovaj grad od svog osnivanja vezan za stanje u rudarstvu i preradi to se preslikava i sada. Zato taj uticaj petooktobarskih promena u državnom vrhu ima mnogo veći značaj na žitelje Bora, nego same promene koje se dešavaju u opštinskoj upravi. Da u državnom vrhu postoji veća koordinacija i da se sprovode zakoni, onda bi i lokalna samouprava mogla da „bude dovedena u red“. Što bi rekli, riba smrdi od glave.

  • nesloga i gomila ljudi iz DOS-a koja čitavu priču nije doživljavala kao borbu za promene već kao borbu za vlast

    O tome i govorim. Onaj koji je potpomagao i organizovao DOS (da se ne lažemo, tako nehomogen konglomerat partija nije mogao da organizuje niko od članova, već je bio organizovan i koordiniran spolja) nije na umu imao kao prioritet reforme u zemlji već smenu vlasti. Nijedan politički činilac koji je bio suprostavljen SPS-u nije pojedinačno mogao da ostvari svrgavanje sa vlasti Miloševića, već su to morali da urade udruženim snagama. Naravno da smo se toliko puta pokazali složni u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, što je bilo korisno u ovom slučaju, ali se nakon pobede pokazujemo kao neznalice i šićardžije koji prokockaju sve što steknu u borbi (u ovom slučaju političku čast i dostojanstvo), što opet onima koji su pružali podršku spolja nije bilo od značaja, jer je glavni cilj postignut, a njima i nije primarni interes bio reforma i prospritet zemlje i građana. Da ne skrećem dalje sa teme teksta…

  • Moj komentar na čisto lokalnom nivou bi bio da petooktobarske promene nisu imale nikakav pozitivan efekat, čak naprotiv.

    Tu sam apsolutno saglasan, ali ideja ove diskusije je da se dođe do nekog zaključka zašto je to tako. Ne mislim da to mora da bude samo obično čaršijsko ogovaranje jer ovo prate mnogi ljudi koji raspolažu činjenicama, a što više bude komentara, biće više materijala za razmišljanje. Možda nešto zaključimo, a možda i ne, ali vredi pokušati. Naročito zato što su mnogi politički faktori iz tog vremena još uvek na političkoj sceni.
    Što se organizovanja DOS-a spolja tiče, naravno da je logistička podrška morala da postoji i ako mene pitaš – neka je postojala. Da nije bilo Petog oktobra (čak i takvog kakav je bio), pitanje je da li bismo sada ti i ja diskutovali o bilo čemu pa čak i da li bismo bili živi.

    Sve navedeno pre samog pojma državni interes, a ono što nije navedeno, a moglo bi da zaokruži taj pojam je teritorijalni integritet i nezavisnost zemlje.

    Ako pod time podrazumevaš Kosovo, onda ne možemo da se složimo. Problem je u tome što Kosovo nije teritorija Srbije, a mi to ne želimo da prihvatimo. Zbog virtuelnog državnog interesa mi nismo u stanju da ostvarimo realni, a to je onaj koji si naveo pre nego što si pomenuo teritorijalni integritet. Naravno da teritorijalni integritet jeste državni interes, ali to nam niko ni ne spori. Samo što bismo mi hteli i ono što smo već izgubili.
    E, to ne može i u direktnom je sukobu sa ostalim državnim interesima.

  • @Zoran Stanković:
    „Primer je komunistička partija Jugoslavije, koja je posle završetka rata imala već pripremljene zakonske akte, Ustav, državne organe i službe, vojsku i formirala i preuzela upravljanje državom sa potpuno novom koncepcijom.“

    Da, ali Komunisti po dolasku na vlast nisu imali skrupula prema revanžizmu, čak više od toga – fizičkim čistkama. Oni su sproveli svoj „krvavi 6. oktobar“ a DOS nije sproveo ni momentalno smenjivanje sa funkcija ni lustraciju, naprotiv, u svoje strukture uklopio je kadrove svog političkog neprijatelja i doživeo sličnu sudbinu kao i država Srbija koja je nakon prvog svetskog rata, umesto da na nad stanovništvom koje je pre tog rata živelo u sastavu Austrougarske (Hrvatska i Slovenija) zavede svoju okupacijsku vlast radi naplate ratne štete, napravila je „bratsku državu“ Srba, Hrvata i Slovenaca.

    E, pa ako nakon pobede ne sankcionišeš neprijatelja, on će ti prvom prilikom zabosti nož u leđa, ali mi Srbi tu lekciju nikada nećemo naučiti a kamo li primeniti, zar ne?

  • Ako pod time podrazumevaš Kosovo, onda ne možemo da se složimo

    Čim se pomene teritorijalni integritet odmah je tu Kosovo. Da Kosovo kao simbol otuđenja dela teritorije. Naravno da Kosovo faktički nije u sastavu Srbije, ali ono nije u sastavu Srbije već dugi niz godina, još i u vreme Kraljevine Srbije su postojali progoni Srba sa te teritorije od strane Šiptara (to mi je poznato iz ličnog porodičnog iskustva), a omasovljenje progona je nastavljeno krajem ’70-tih godina i naravno do danas. Tu je zakazala srpska politička elita i to još od oslobođenja od Turaka, pa do danas, jer nikada nije vođena nacionalna politika koja bi onemogućila ostvarenje pretenzija Šiptara na ovom delu teritorije. Problem je što se već neko vreme, pa i sada, takva politika sprovodi na drugim delovima teritorije Srbije, tako da je lako moguće da mi uskoro živimo u nekoj kvazi državici na koju pretenzije ima Rumunija ili Bugarska, da Vojvodina ili neki njen deo postane opet državica pod Mađarskim ili Hrvatskim pretenzijama, tu je i Raška oblast (namerno je ne zovem Sandžak), zatim grupacija opština u centralnoj Srbiji (namerno ne kažem na jugu Srbije) Bujanovac, Preševo, … Da li naša politika stalnog povlačenja pred zahtevima spolja i iznutra može da dovede do očuvanja teritorijalnog integriteta?
    Liberalni politički pravac koji zastupaš svakako u centru svog interesovanja ima čoveka kao pojedinca, njegova prava i slobode, međutim bez insistiranja na državi (koja jednim delom svakako ograničava ta prava i slobode i vrši elemente prinude nad pojedincom), njenoj snazi, integritetu i slobodi nisu moguća ostvarivanja prava i sloboda pojedinaca.

    I rekoh da više neću da se javljam ovde ali eto „atmosfera me ponela“. Da više ne repliciram jer će ovo ispasti kao naša privatna prepiska, javno odustajem od daljih komentara na ovaj tekst.

  • Nemoj da odustaješ bre, naljutiću se. 🙂
    Ozbiljno, nema razloga. Osim ako ti je naporno ili dosadno.
    Dakle, ovo me baš zanima:

    Problem je što se već neko vreme, pa i sada, takva politika sprovodi na drugim delovima teritorije Srbije, tako da je lako moguće da mi uskoro živimo u nekoj kvazi državici na koju pretenzije ima Rumunija ili Bugarska, da Vojvodina ili neki njen deo postane opet državica pod Mađarskim ili Hrvatskim pretenzijama, tu je i Raška oblast (namerno je ne zovem Sandžak), zatim grupacija opština u centralnoj Srbiji (namerno ne kažem na jugu Srbije) Bujanovac, Preševo

    Osim graničnih sporova sa Kosovom, sve ostalo mi zvuči paranoično. A NAROČITO me zanima kontekst spominjanja Rumunije jer pretpostavljam da se direktno tiče Timočke krajine.
    Na osnovu čega pišeš to što pišeš? Koji to interes može da ima Rumunija, članica EU, da pravi probleme te vrste?

  • Ni Albanija, ni Rumunija, niti bilo koja druga zemlja u okruženju, javno neće priznati teritorijalne pretenzije jer bi to bilo skoro slično objavi rata, ali svakako da postoji podrška sa njihove strane onim našim oragnizacijama koje rade na ostvarivanju takvih interesa kod nas. Primer je vlaški pokret u Neogtinu koji je početkom osamdesetih, kada su bile aktuelna dešavanja na Kosovu, pa i devedesetih prilikom raspada SFRJ istupao sa stavovima autonomije, pa čak i vlaške republike u istočnoj srbiji (Negotin, Kaldovo, …), međutim to je splaslo do petooktobarskih promena najviše zbog toga što je te lidere Milošević uspeo da privuče ka SPS-u i ugura ih u vlast što je njima i bio primarni interes, a ne borba za prava vlaške manjine. Ta priča se sada ponavlja sa vlaškim strankama u Boru koje ističu neku neravnopravnost Vlaha u prvi plan i traže autonomiju, neki pak Vlahe poistovećuju sa Rumunima (Balašević), tako da sve to vrlo liči na već poznati kosovski fazon. Ista priča je sa Srbima muslimanske veroispovesti u Raškoj oblasti, koji sebe sada nazivaju Bošnjaci, koji su se za sada primirili sa tim pretenzijama, ali će njihova aktivnost zavisiti od dešavanja u susdenoj Bosni i Hercegovini. U pomenutoj graničnoj oblasti sa Kosovom, takvih sporova je bilo i sa granicom prema Albaniji i evo gde je sada ta granica. Samo onaj ko ne želi da vidi, može da smatra da tu nema nikakvih problema. Tu nige nije poseban problem sa nacionalnim manjinama, već sa njihovim predstavnicima koji u želji da se izbore za što višu poziciju u vlasti, pretenduju na upravljanje državom i u tome prave veliki problem nastojeći da državu stvore u okviru već postojeće druge države. Naravno da će susedna država koja ima svoj narod u našoj državi pomagati njih, kao što i mi pomažemo (ili možda i ne) naš narod u susdenim državama, ali to u jednom kontinuitetu lako može da dovede do sprovođenja politike otcepljenja državne teritorije.

  • Ta priča se sada ponavlja sa vlaškim strankama u Boru koje ističu neku neravnopravnost Vlaha u prvi plan i traže autonomiju, neki pak Vlahe poistovećuju sa Rumunima (Balašević),

    Ovo je posebna tema i već vidim da ćemo debelo da se raspravljamo oko toga. Ali, u temi koja bude tim povodom pokrenuta, ne ovde.
    U svakom slučaju, teritorijalne pretenzije Rumunije prema Srbiji su totalna besmislica i ničim ne može da se potkrepi, a najmanje raspravama oko porekla Vlaha.
    A da se manjinska prava Vlaha ne poštuju to je notorna činjenica i nadam se da ćeš pre upuštanja u diskusiju o tome da pročitaš Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
    Ali kažem, otišli smo debelo offtopic, to je sasvim druga tema.

  • Ne bih voleo da me razumete kao strasno radikalnog!Pogotovo sto sam i rodjen jednog sestog oktobra,istina ,polovinom onog,proslog,veka.Kao rodjeni Beogradjanin ,(nemam zato personalnih zasluga),priznacu vam da NIKADA nisam bio clan nijedne partije-kao,bilo ih je onomad,ihaaaaaj!Bavio sam se raznim poslovima,cak i u Skupstini grada im uspevao sam da odolim svim pritiscima.Slavim Sv. Jovana i to mi je sasvim dosta
    Ucestvovao sam u demonstracijama ali prilicno pasivno-drzao sam kameru u ruci,radeci za Irsku TV.Plakao sam i kasljao ispred Savezne, kao i svi ostali,gurao se,stigao i da budem iza Dzoovog buldozera,itd.,itd.
    Licno moje misljenje je da smo onda trebali da sve „vodje“ okesamo po banderama od Kalisa do Slavije,i to ne samo zbog njihovih dela-nedela!Da vise kao obucarski radnici 1941.
    Pa bi onda ovi sledeci,nadolazeci,dobro promislili,da li bi bas ovoliko pustili masti na volju u kradji narodne imovine i zezanju i pljackanju ovoga naroda!E,da ste i vi tada obesili par vasih „lidera“, ne biste imali Sosu danas.A novi „sosa“ bi dobro razmislio pre nego sto bi zavukao ruku u vase dzepove.
    Ivo Andric je pisao lepo o tome u Travnickoj hronici-
    „ide novi beg,jos tmurniji od prethodnog,a pratnja mu je nepoznata i sigurno gladnija od prethodne.Nakrivljenih fesova i praznih dzepova,od njih se tek,nicemu dobrom ne mozes nadati“.
    I zbog toga moja malenkost misli da je trebalo dati „primer“ onima posle petog oktobra,a ne zato sto sam zedan krvi.

  • @Azazil

    Pa bi onda ovi sledeci,nadolazeci,dobro promislili,da li bi bas ovoliko pustili masti na volju u kradji narodne imovine i zezanju…

    Zato i nije bilo vešanja, jer su organizatori tih dešavanja i očekivali da oni budu sledeći, a nisu bili spremni da se odreknu ponašanja prethodnika. Da ne daju sami sebi primer šta treba da im se radi kada počne ono čuveno „mnogo ste isti“.

Napiši komentar

/* ]]> */