Aktuelno Izdvojeno Некатегоризовано

Jeb`o vas Uroš

Ma da, to vam sve vreme govorim: eksplicitan govor (PG99 u našim uslovima), drugotrećesrbijanski ekstremizam, guznabijači i navijači pogrešnih klubova, čedisti, koraćevci, natašinci, retrovizorci i koraksovci, nepoštena i ničim izazvana inteligencija…
Uroš Nejaki?
Da li na slici negde prepoznajete Brisa Tatona? Ja ga vidim u svakom pikselu, već godinama. Kome je trebala ova farsa, ma zajebancija jedna od medijskog praćenja zdravstvenog stanja pokojnog Francuza: „Stanje je stabilno ali kritično, mašine održavaju vitalne funkcije ali mu je život i dalje u opasnosti“?
Ne, nikako ne mogu da se otrgnem utisku da sam sve ovo već doživeo. Danima, sve do 4. maja 1980. godine u 15:05. I tada su se na televiziji, radiju, u novinama proseravali CKMKOKDRK i slični Organi Naroda o tome kako „napreduje“ Drug Tito u svojoj Devetoj ofanzivi. Ako je Broz uopšte tada i umro, onda garantujem da to nije bilo toga dana. Džaba plakanje na Poljudu i padanje u fras po ulicama potonje bombardovanih Beograda i Sarajeva. I tada je bio Dan žalosti, doduše „nemoj da bi neko zapalio sveću, majkulimujebemimperijalističku“ ali zato venac – može, u što većim količinama i prečnicima. Mimohod, okupljanja radnika, seljaka, poštene inteligencije i… dobro, ’ajde i ti tzv. građani, al’ da gi držite na oko nem’ neki da vi promakne i baci pikavac il’ petardu znamo gi mi koji su to… mislim, Mi iz Službu.
Pričalo se sredinom osamdesetih i to, da je prepodobni Josip Radnik „negde“ preko TV-a posmatrao sopstvenu sahranu, uvaljen u udobnu fotelju, sa omiljenom kubom međ zubima i viskijem u ruci, i obe noge prekrštene na tabureu. Pričalo se… baš se pričalo.

Brice Taton

Brice Taton

Bez namere da uvredim porodicu Taton, čini mi se da je taj čovek preminuo pre datuma koji mu je upisan u smrtovnicu. Baš kao i Najveći Sin naših naroda – mislim, Onaj onda, a ne Ovaj sada!
Svako ko poznaje Beograd zna gde je i kako izgleda stepenište kraj garaže na Obilićevom vencu. To je ono mesto gde je snimljena scena iz filma „Mi nismo anđeli“, kada Branka Katić pali cigaretu i kroz zube pišti „siiilooovaaaanjeee“, dok momci beže. I koliko juče su momci bežali, ali nisu nikoga silovali. Ubili su ga, i bacili preko ograde stepeništa. Molim, sam je skočio?! Ometanje istrage i prejudiciranje?! Iš, bre.
I opet jedno prisećanje: užasavajuće slično je 9. marta 1991. ubijen policajac Nedeljko Kosović. Mlaćen, pa bačen u ulaz robne kuće Beograd u suturenu, i dotučen kaldrmom. U glavu. O obračunu Pakla Marakane i jednog pandura, o „hranitelju“ glave porodice Nikole Trajkovića, tzv. Urošu Mišiću dosta je rečeno, a tek će.
Sve to nisu uradili navijači nego nabijači. Na engleskom se nabijač kaže ’impaler’ (impejler). Pridev zalepljen Vladu ’Cepešu’ (tepes = kolac, na rumunskom), potonjem Drakuli.
b92 odaje navijačima priznanje

b92 odaje navijačima priznanje

Tim nabijačima je B92 odao priznanje. Tada nisu bili komercijalna TV i nije bilo krize.
A srbijanske proevropske vlasti pale sveće. Niko ih nije obavestio o sledećem:
– Sveće se ne pale po ulici nego u crkvi, jer to nije ulični nego duhovni ritual. Kako da to ne znate, neopatriote neosrboslavne?
– Sveće su palili antiratni aktivisti (pretežno od patriota proglašeni za pacifiste, izdajnike, špijune, ustaše, ateiste i neokomunjare) tokom devedesetih, da bi skrenuli pažnju narodu na ono što se u njegovo ime radi. Na šta li žele da skrenu pažnju ovi sad, ili bolje reći – sa čega i koga žele da skrenu pažnju lamentiranjem i krokodilskim suzama kojima francuska Ambasada ne veruje?
– Da li im je, tim negdašnjim demokratskim opozicionarima, neko rekao da više nisu opozicija, već da su sada vlast i da više ne pali da pale sveće protiv Miloševića nego da moraju da gase požar neofašizma? Da li oni uopšte shvataju ozbiljno, ne funkcije na koje su se navarili, nego građane Srbije?
Ako su neobavešteni, mogli su i Koštunicu da pitaju. On je (ne)obavešteniji.
Jednog mladića je na ulici ubio policajac, ni sam ne zna kako, kada su vrata automobila u kome je bio pok. Zarić nasrnula na njega. Opet, slično je pomenutog 9. marta ’91. ubijen Branivoje Milinović policijskim metkom. Ni tu ne znaju kako. Jednog Amera su prebila trojica a ne jedan Srbin. Zapravo, onog smotanog vusija od šesetpetkila, Brajana Štajnhauera, nije umlatio međed Miladin Kovačević sam, nego uz pomoć još dva pobratima: Sanela Softića i Edina Džubura. E to je bre/bolan bratstvo & jedinstvo! Neće oni, ti Ameri, da se mešaju u naše bratoubilačke ratove, da nas razdvajaju i brane nas jedne od drugih! Jok bre/bolan, jok! Svaki državljanin ove sjebane zemlje pljunuo je kintu za kauciju i nagodbu sa Premlaćenikom, tom bitangom nezajažljivom kojoj je zinula guzica za milionče. Da li je bre on normalan, da li on zna koliko je još Srbalja u životu videlo milion dolara „live“ – osim Dinkića i (uvoštene) Borke Vučić?! Dobro bre, i još poneki.
Interpol nije obavešten

Interpol nije obavešten

Pa ako smo to „sredili“ odakle onda još uvek poternica na Interpolu? Bytheway, ona dva zajebanta-saradnika bosanska, najebaše ga u USA jer nisu uspeli da šmugnu na vreme. Pošteni, budale, šta li su već. Mujo i Haso. A opet ih je Naš Čovek na kraju sve nadMudrio. I to Onaj, koga slave Oni koji su napravili mini stovarišta građevinskog materijala po centru Beograda, spremni da proslave Paradu Ponosa prosipanjem tuđih mozgova, kada već sopstvene nemaju. Da onda nemaju svi.
Za jednog Amerikanca bilo je potrebno tri YU-idiota da ga polome i bace u komu. On je preživeo. Za Francuza, tog tradicionalnog srpskog prijatelja i državljanina zemlje koja nas je bombardovala (jes’ da ima tu i neki špijuni što su radeli za nas), trebalo je najmanje 11 SRB-idiota. Barem su ih toliko navatali.
Za iskreni spas Srbije potrebni su ozbiljni ljudi a ne licemeri koji ne umeju ni lonče prekipele kafe sa šporeta da sklone, da ne spominjem teže oblike društvenih zapaljenja. Ne oni koji se sablažnjavaju, nego oni koji rade posao za koje ih plaća sve manje Onih koji rade i plaćaju porez.
Protest ili parada?

Protest ili parada?

Pošto su i neki otačastveniji od ostalih najavili učešće u najavljenom protestnom skupu „Stop nasilju“ (parada?!), a oni pobrojani u prvom pasusu ovog teksta im lepo poručili da nisu dobrodošli jer su takvi kakvi jesu, naravno da je Vlast – zabranila svima da se šetaju (paradiraju?!) ulicama Beograda. Kažu, opet zbog visokog rizika, pardon – nekompletne dokumentacije, koju „i da kompletiraju, skup odobren ipak biti neće“.
Novinar Milan Pantić iz Jagodine, nije znao da je visokorizično otići po ’lebac & mleko u obližnje dućanče. Toga jutra 2001. godine, kada je ubijen. Eh, da je samo malo više slušao a malo manje pričao i pisao…
Zabranjuju protest protiv nasilja 2. oktobra, na Svetski dan borbe protiv „istog“.
E, baš neću da menjam naslov: Jebo vas Uroš.
Uroš Prejaki.

O autoru

Lale

10 komentara

Napiši komentar

/* ]]> */