Aktuelno Društvo Izdvojeno Некатегоризовано

Kume, izgore ti kesa

Jesen se sprema da pohodi normalne krajeve u kojima se normalno smenjuju godišnja doba, a u Srbiji lagano, mestimično i delimično, uz povišen društveni pritisak, stiže sezona protesta. Sa vrha i dalje stižu servisne vesti da je, bez obzira na talasanje, vetar umerenog intenziteta, ako se nekome i učini da se ne oseća baš najbolje, to je subjektivno osećanje.
Prognoze kažu da će na talasanje značajno uticati virus najnovijeg, pametnog i selektivnog, gripa, koji napada uglavnom mlađu populaciju, onu punu snage i elana koja još uvek odoleva ubijanju zdravog razuma što pojedine baca u sumnju da su Srbi ipak narod koji svemu odoleva. Oni stariji, koji su gajili ovu zemlju da im vrati u starosti, mogu da umru i sami, bez ičije pomoći. Oni ionako već duže vreme žive od obećanja.
Proteklih meseci iz vrha su nam stizala upozorenja da nas čeka crna jesen sa Vladom koja je letos sebi, za prvu godinu rada, dodelila čistu peticu. Sad, ako se uzme u obzir da su tokom tih godinu dana uspeli da nateraju premijera da progovori italijanski i engleski, ta petica je zaslužena, mnogi od njih još nisu uspeli da progovore tečno srpski.
Za tih odličnih godinu dana došlo je do ludila nezapamćenog još od vremena Miloševića, najzad smo videli rezultate rasprodaje zemlje. Oni koji su udomljavali Srbiju kao seosku, prestarelu, udavaču, smetnuli su sa uma da će ‘’svatovi’’ jednog trenutka da se zapitaju – Gde je, bre, ‘leba na ovoj trpezi! Pošto sve to nije moglo da prodje kao na svakoj prosečnoj šatorskoj svadbi odakle gosti uvredjeni odu i bace se na ogovaranje domaćina, došli smo do situacije – Kume, izgore ti kesa!
Ko se nadao da će vetar promeniti pravac i da će talas protesta zaobići ovu vlast, grdno se prevario. Sve je više onih koji trčkaju za kumom, no kum se ne osvrće. Društveni pritisak raste, uskoro će i vlažnost biti povećana. Hoću reći, mnogo se pljuje ovih dana a to mora da utiče na vlažnost vazduha.
Radnici koji su rasprodati zajedno sa preduzećima su, najzad, shvatili da je vrag odneo šalu. To jest, da je vrag naš’o pa zaš’o i da njihov staž, njihove plate, njihove akcije, oni, više nisu ničija briga. Vlast ove zemlje se oslonila na to da će narod umeti sam da se snadje, kao i do sada. Nažalost, ta umetnost preživljavanja je konačno iscrpljena pa je radnicima došlo do pameti da voz koji treba da ih odvede u bolje sutra prilično kasni.
Narod ove zemlje preživeo je mnoge ludačke ideje ali će ići malo teže da prežive bez vode i hrane, uskoro može biti i bez vazduha, ovde ideje nikad ne manjkaju.
I, eto, izlaze na ulice. Uglavnom na lokalne što se i ne vidi baš najbolje pa se vlast prema tim protestima odnosi kao u onoj priči o caru koji je rešio da sa mape izbriše zemlju koju ne može da osvoji – ono što ne vidim to i ne postoji!
Al’ kad dodju u Beograd i sednu na belu crtu to već postaje alarmantno stanje. Doduše, pravili bi se oni i dalje da to ne postoji samo da mogu da ubede i nas ostale da ne vidimo to što vidimo.
Ovako, počeli su da rade sistemi odbrane. Tek da i mi koji još nemamo vremena da sednemo na belu crtu ispred Vlade, konačno ne dignemo ruke od preživljavanja, sednemo i pitamo – I šta sad!?
Predsednik zemlje Srbije je pre neki dan, kad su mu otpevali na uvce ‘’Pada Vlada’’, izjavio da izbori nisu rešenje. Ja bih i poverovala u ovo da samo pre godinu dana nije trubio kako su izbori jedino rešenje, naročito ako bude izabran on. I njegovi. Ako je nešto njemu rešenje mora da bude i nama. Svidelo mu se, ne svidelo. Kad je nešto rešenje za sve ne može posle godinu dana za njega da ostane rešenje, a za nas zagonetka.
Par meseci pre ove izjave, predsednik se kupao, pevušio omiljenu pesmu i onda odjednom skočio iz kade, uzviknuo ‘’Eureka’’ i otkrio nam da on očekuje proteste nezadovoljnog stanovništva al’ pošto je on gospodin čovek, očekuje i od naroda da budu gospoda, pa treba da se protestuje mirno i demokratski! Demokratija je ipak stigla u Srbiju, narod je slobodnom voljom doveo na vlast one koji su zauzeli teritoriju, to nam je što nam je. Sad demokratski moramo i da protestujemo.
Premijer poliglota se odmah nadovezao na demokratsko protestovanje i obrazložio onako na svoj usporeni način da svako može da protestuje, mirno i dostojanstveno, kaže šta ima i odmah ode da konkuriše na novo radno mesto! Još dostojanstvenije! U zemlji Srbiji u kojoj se uglavnom protestuje što ne možeš da sačuvaš ni staro radno mesto. A bio si dostojanstven i više nego što treba.
Nezavisni obarač Vlade u svim uslovima, gos’n Dinkić, nas je na sve ovo obradovao vestima da se Srbija neverovatnom snagom i upormošću oporavlja od svetske ekonomske krize. Prva u regionu! I narodu dozlogrdilo! Računaju ljudi, kad je tako, red je da i njima svane. I tako sve češće kreću u hodočašće do Beograda.
Ovo posebno nervira gospodina Mir,mir, mir, niko nije kriv – ministra Ljajića koji je skoro rekao – Aman, ljudi, ne odlazite više u Beograd, ionako nas je ovde više nego što treba, doći ćemo mi kod vas! Narod, tradicionalan, zna za običaje, ne vredi da im pričaš. Lepo znaju da se na slavu ne zove pa dolaze sami. Računaju kad se u Vladi slavi oporavak, red je da i oni prisustvuju slavlju i najzad saznaju koliko im pripada. Načuli da se nešto radi po sistemu – kol’ko ti dodjem, kol’ko mi dodješ, prostom matematikom izračunaše da i njima neko nešto dođe.
I dobiše. Obećanje, naravno, šta bi drugo. Iz usta Ljajića – država će najugroženijima oprostiti dug za struju. Čist račun, duga ljubav.
Prevedeno na prost srpski jezik, onaj kojim u ovoj zemlji više niko ne govori, to znači – uzeli smo vam fabrike, radna mesta, živote, godine, dostojanstvo, poneki prst, zauzvrat ćemo da vam oprostimo dug za struju. Šta ‘oćete više!
Ljudi se okrenu i vrate se kući da čekaju da im oproste dug za struju.
Što opet znači da mogu da pale svetlo kad god im dune.
Što naravno samo znači da je postignut kratkotrajan socijalni mir, narod će i dalje štedeti struju da ne bi ponovo bili u situaciji da im neko oprašta dug.
A sve to znači da će, sedeći u mraku, neko najzad da se doseti da postoje stvari koje se ne praštaju.
I opet će krenuti za Beograd.
Da im neko objasni koliki je njihov dug za struju. a koliko vrede oni.
I ko je, bre, platio ovoliku muziku, kad igranka može da traje ovoliko dugo.

O autoru

Mirjana Mimica

Ostavi komentar

Napiši komentar

/* ]]> */