Aktuelno Specijal Некатегоризовано

Leming sindrom

A možda je bio pijan i drogiran.
I možda se takav samo malo uplašio pa potrčao niz stepenice, pao i pokidao sebi aortu, polomio se taman kao da je skočio iz aviona bez padobrana. Možda će neko i do takvog zaključka da dodje. Malo je što je mrtav nego ‘ajde sad da se da na uvid srpskoj javnosti rezultat analize Tatonove krvi pa da se malo iživljavamo povrh svega. I da lepo dodjemo do zaključka da mlade patriotske snage koje sad sede u pritvoru ipak nisu krivi. Prosto je neprihvatljivo i nemoguće da jesu a sasvim moguće da je neko bio drogiran i pijan . I kao takav zaslužio smrt?!
Medju kakvim ljudima ja živim!
I nekako, baš ovih dana saznasmo da se vrši pritisak na pravosudje da Uroš Mišić bude pušten da se brani sa slobode kako i dolikuje. Pa saznasmo da je pravosudje nepodmitljivo, čvrsto i odlučno, da nema da može takva glupost. Ima da rešimo.
Medju kakvim licemerima ja živim.
Pa saznadosmo da će konačno javnost biti obaveštena o ubistvu novinarke Dade Vujasinović, one novinarke koju su godinama blatili i na mrtvoj se iživljavali da je izvršila samoubistvo.
Koliko prošle godine smo saznali da su se u slučaju ‘’Ćuruvija’’ pojavili novi svedoci, posle jedne decenije. Sad saznasmo da ipak ni oni nemaju pojma.
Pa saznadosmo da ova zemlja ima još mrtvih i kolateralnih šteta pored jednog običnog Francuza koji na njegovu žalost ipak dolazi iz zemlje koja je učestvovala u nepravednom i ničim izazvanom bombardovanju .
Pa saznadosmo da državni javni tužilac voli da najavljuje al’ da neće da se zamera ni kriminalcima, ni državi ni narodu. I da voli džez i planinarenje.
Sad mogu mirno da umrem al’ tek pošto se udavim jedući ono što mi ova vlast putem svojih medija servira. I još mi kažu – Prijatno!
U parapsihologiji postoji Leming sindrom a leminzi su mali glodari koji slepo prate onoga ispred sebe pa čak i kad ih taj vodi u sigrurnu smrt. Ne umeju da žive bez vodje, ponašaju se dezorijentisano i sludjeno. Taman k’o srpski narod. Ljudi – leminzi – ne mogu da podnesu teret sopstvene odgovornosti i uglavnom ne mogu da se izbore sa osećajem koji se uporedjuje sa nelagodnošću, onda kad počnu da razmišljaju drugačije od drugih, to jest ’’svojom glavom’’. Glavni mehanizam odbrane im je negiranje i omalovažavanje. Najvažniji im je ugled i autoritet onoga ko ih zastupa a svim sredstvima se bore protiv onih i onoga što može da poremeti njihov šablonski život i način mišljenja.
Kod nas vam je ovo poprimilo oblik pandemije. I kao svaku pandemiju, biće da ćemo morati da je lečimo u karantinu pa ko pretekne!
Jer, pročitah ovih dana na trista mesta da mi i nismo tako loš narod, problem nam je što nemamo vodju. Da nas prikupi i povede u odlučnu borbu za nešto. Za neku njegovu bolesnu ideologiju, u njegov put ka istoriji , jer, nažalost, istorija pamti i one koji ništa dobro ni pametno nisu uradili. Ako je istorija učiteljica života onda smo mi nikakvi djaci. I potreban nam je jedan dobar popravni. Pred komisijom.
Mislim, nije li nam bilo dosta vodja, uzvikivanja parola, zaklinjanja, tudje pameti, imamo li mi svoju pamet. I moramo li i dalje kao leminzi ili možemo malo kao ljudi. Mislim, hoćemo li se opametiti ili će ovo licemerje koje je trenutno na snazi još jednom uspeti da od svih nas napravi maloumnike koji će, koliko za dva meseca, ponovo da izmile na ulice da im ponovo neko nešto obeća pa da se vrate u svoje rupe i nadaju se da će obećano biti i ispunjeno.
Povodom ovoga što je potreslo Srbiju a iznad svega one koji su ovo izrežirali i postavili mu dobre kulise koje se, evo, još nisu srušile, oglasili su se svi koji imaju još nešto da kažu potcenjujući pamet ovog ipak pametnog, naroda do krajnjih granica pristojnosti. Od političara do umetnika. Sa predsednikom i, ministrom policije, naravno. Oni da ne rekoše sve bi i dalje ostalo nedorečeno.
Kome je nelagodno da misli i ko se oseća onako neprijatno sa svojim mislima, radije bi da mu neko drugi saopšti šta i kako ja samo nešto da kažem.
Lisabon odškrinuo vrata. Sad tu,ispred, vrata ima da čučimo il’ dok ih ne otvore il’ dok nam ne precvikaju prste.
U vrhu je na snazi razmišljanje kako da organizuju onu igru u kojoj se smanjuje broj stolica a broj guzica ostaje isti. Kako stvari stoje biće da će zaključiti da je čista gre’ota da ostanu bez tolikog broja stručnjaka pa će povećati broj stolica. I obrazložiće neophodnošću, tranzicijom, svesvetskom krizom i sa pozivom na strpljenje- evo izlazimo, samo što nismo.
Najverovatnije da će poskupeti hleb, to ide s jeseni i ne zavisi od roda pšenice već od dnevno političke situacije.
Radnici diljem Srbije i dalje ne dobijaju plate ali su postali svakodnevica pa se o tome više i ne govori. Plate polako ali sigurno postaju luksuz, ne moraju svi da ih imaju kao što ne moraju svi da puše.
Predsednik je danas u Berlinu gde uveličava dodelu nagrada istaknutim političarima i inim turistima. Još jednom će se zahvaliti što je prošle godine on nagradjen za ‘’hrabrost’’ a nadasve za ‘’vizionarstvo’’ kao I za ‘’mudro zalaganje za svoju zemlju’’. Od svega je uspeo da stigne na poštanske marke. Možda će nas i iz Berlina pozdraviti, nema vremena da svrati. Premijer je uzdržan iI slabo istupa sa izjavama, nema nikoga da mu kaže šta da izjavi.
Narod je juče, na Medjunarodni dan borbe protiv zločina, ponovo razočarao organizatore i medije a nadasve one koji su imali nešto da kažu a prethodnih dana nisu stigli. Medju njima je bila i uvoznica rialiti šoua najsramnijeg imena do sada – Vratimo istinu u Srbiju koja je pokazala da je u Srbiji mnogo važnije da se zna ko je prevario ženu nego da se konačno otkriju sve istine i krene od početka. Ona koja sa vlašću aktivno učestvuje u pomeranju vrednosti.
U Vladi definitivno nema raskola jer nema razloga. Mi se koljemo na ulicama. Valjda imamo razloga.
Razmišljanje je proces koji još nije zabranjen.
Oko čega se ovih dana najviše sekirate?
Šta će ova vlast izrežirati zbog čega ćete biti pozvani da osvetlate obraz Srbiji pa optuženi da vam svest baš i nije na nekom nivou ili kako će ova vlast da se opera pred vama?
Ili da se neke fleke ne skidaju?
Ili da svi nastavimo kao leminzi.
To je najlakše.
Pa gde stignemo.
A onda će neko reći das mo bili pijani i drogirani.
Ne bi bilo prvi put.

O autoru

Mirjana Mimica

Ostavi komentar

  • Auu šta si sve napisala i mnogo toga spomenula, komentar bi trebalo da bude baš pozamašan.
    Ja ću prokomentarisati samo onaj deo što se tiče vođe: Domanović je to najbolje objasnio u svom „Vođi“, koji je napisan pre oko 100 godina. I posle proteka jednog veka mnoge stvari su ostale iste ili su još gore. Isto stanje svesti, isto stanje stvari… A to je poražavajuće.

  • E, upravo takvu jednu kenja*u je danas slušao u kafiću jedan moj prijatelj o jadnom
    Brisu Tatonu! Sve to „možda je ovo, ili je ono“, da je morao da ustane i ode, jer, da je protivurečio, verovatno bi prošao kao Taton, jer ima povredjenu kičmu i ne bi uspeo da im zbriše. Strašno, strašno!
    A sekiracije ima svaki dan, na tone! Bojim se samo da ću završiti u ludari, ma kako izgledala raspoložena i nasmejana, počevši od toga kako ću se izboriti sa računima, hranom, psom, gilipterima koji lelujaju ulicama u potrazi za zlatnim lančićima naših baka, do onih tamo što se prepucavaju da li da povećaju poreze ili smanje penzije ili išutaju ljude koje su poprimali „troje na jednu stolicu“ zarad „boljeg zivota“. A o „manekenu“ da ne pričam, a toliko sam mu verovala, što jest jest. Ne znam kome se može verovati?

Napiši komentar

/* ]]> */