Aktuelno Bor Društvo Некатегоризовано

Nemojte, ljudi, ako Boga znate!

Ovo je zavapio upečatljivi, spečeni čičica u filmu „Maratonci trče počasni krug“, iznoseći ljudsku lešinu iz svog zagađenog bunara, apelujući na savest ljudsku da ako već ubijaju jedni druge, ne bacaju samo u njegov bunar. Ima i drugih bunara u okolini, a svi bacaju samo u njegov (nepravda, pa stvarno!).

Nemojte, ljudi, ako Boga znate

Nemojte, ljudi, ako Boga znate

Ljudi za Boga odavno ne znaju, Boga se ne boje.
Ali, nisam to htela da kažem, niti bi ovaj tekst trebalo da izazove neki religijski strah; ovdašnjem svetu veći strah u kosti uteruju lokalne vračare negoli bilo koji hrišćanski autoritet, tako da je to unapred izgubljena bitka, a ni ja nikada ne bih u njoj mogla da budem neki vajni vođa.
Scena iz mog omiljenog filma simbolična je u svakom njenom segmentu, u svemu što likovi rade i govore, primenljiva na mnoge događaje i manifestacije ljudske savesti i ljudskog ponašanja. Ona je jedna velika metafora, slika naše naravi, vaspitanja, savesti, obzira, poimanja sveta i svega što nas okružuje.

Ako se dan po jutru poznaje, onda će se i ova predizborna kampanja pred vanredne lokalne izbore u Boru „poznavati“ prema događaju kojim je i započela – tučom pripadnika dve (danas) različite političke opcije stvorene pod šinjelom jednog čoveka.
Ipak, prolazeći gradom, vidim da se aktivisti na štandovima sasvim lepo međusobno slažu, zajedno pijuckaju u kafićima u glavnoj ulici, dok kafedžije zadovoljno trljaju ruke. Ovih dana, u gradu gde ima barem desetak hiljada nezaposlenih (računajući i evidentirane i neevidentirane, kao i one koji rade na crno – dakle, u podjednako su teškoj situaciji), gde mnogi odavno nisu u mogućnosti da obezbede najosnovnije, gde se gladuje i smrzava, gde se ne plaćaju računi, ne kupuju lekovi, gde ljudi skaču u ambis Površinskog kopa jer ne znaju šta će sa pristiglim računom za struju, čujem da stranački aktivisti prave respektabilne kafanske cehove (što u Boru i nije neka novina, samo su akteri drugi, dakle – reč je o dobrom, starom običaju). Treba nahraniti i napojiti sav taj narod doveden sa strane da nam organizuje izbore i objasne ono što sami nismo (po njihovom mišljenju) kadri da spoznamo.
Ova predizborna kampanja ostaće upamćena i po pravoj, svakodnevnoj najezdi ministara, stranačkih lidera i poslanika koji se utrkuju ko će više puta da dođe u Bor u toku dva dana i ko će biračima izgovoriti više slatkih laži od onog od juče, iz suprotnog tabora.

Svima je jasno da su ovi lokalni izbori naterali mnoge (čast svetlim izuzecima) da se sada izvuku iz dosadašnje letargije (mada ovde treba da se upotrebi mnogo grublja reč – mišja rupa?) i da sada obećavaju brda i doline, neviđeni prosperitet, nova radna mesta, ekološki raj i slično.
Prosto mi je krivo što nisam, kad su proglašeni izbori, kupila jednu ukoričenu svesku formata A4 i krenula da zapisujem sva obećanja i trućanja. Znam da ništa to ne bi pomoglo nakon izbora, kad se svi najednom razbole od amnezije, ali bi barem meni možda pomoglo da lakše prebrodim ovu trenutačnu Sodomu i Gomoru, ovo ludilo, ovo kolektivno iščašenje pred konačni potop.

Grejna sezona koja je za nama, onakva kakva je bila, za mene je otvoreni prelom duše, jedno neviđeno ponižavanje (i pljačkanje) građana, a tada nije došao nijedan ministar, nijedan poslanik, nijedan stranački lider, jednom rečju – NIKO da se pozabavi ovim problemom, kao i onima koji su preko naših leđa zarađivali na uglju i koncertima. A mnogima smo se obraćali, pisali, slali dokaze, i pisani i video materijal, molili da se nešto preduzme. Niko ništa.
Dođe mi da poverujem u one paranoične izjave i teorije zavere o tome da se republička vlast preko leđa borske sirotinje razračunava sa radikalskom vlašću. Trebalo je da se razračunaju, naravno (pogotovo sa onom demokratskom, koja je smenila radikalsku vlast, ali i nastavila njihovim stopama), trebalo je da nešto preduzmu dok je još bilo vremena za to, ali im iz nekog razloga to tada ili nije išlo u prilog ili ih je bolelo uvo i za Bor i za Borane. Koga to još u Beogradu boli što se 50.000 ljudi smrzavalo 6 meseci na -20 stepeni Celzijusa? Imali su preča posla. “Važni” zakoni, usaglašavanje sa evropskim konvencijama, učestvovanje na svetskim samitima, gradnja Avalskog tornja, problemi u beogradskom gradskom prevozu, muke sa ambrozijom, komarcima i gradskim kontejnerima, ko još treba da misli na jedan zaboravljeni i od svih napušteni provincijski crni vilajet na zabačenom istoku ove isto tako napaćene, opljačkane, obrukane i napastvovane zemlje.

Gde su bili tada? Za mene je ova predizborna kampanja, nakon svega, jedno prosto neverovatno licemerje, odvratno i ponižavajuće za sve.
Stranke osnivaju svoje opštinske odbore dve nedelje pred lokalne izbore – pa, na šta to liči?
Gde su bili svi oni kada su ljudi ovde danima povraćali u centru grada, jer su dozvoljeni parametri za otrovne gasove iz topionice premašivani nekoliko desetina puta? Ipak, na sveopšte iznenađenje, još smo živi, čak smo dovoljno orni i za izbore. Mrdamo. Sasvim dovoljno da načinimo kružni pokret olovkom.

Taman sam pomislila da ćemo svi postati žrtve tajnog eksperimenta, oni mutirani kanibali iz filma “Brda imaju oči”, kad pre neki dan potpisaše ugovor za izgradnju nove topionice. BRAVO! Ali, pitam se – zašto baš sada? Nova saobraćajna signalizacija, kružni tok, nešto se uveliko gradi između nove pošte i tržnice, čitav grad je jedno veliko gradilište. Zašto baš sada? Odakle novac za sve to? Ko stoji iza svega toga? Zašto do sada nije bilo novca? Zašto ovi varvari iz Beograda nisu mrdali repom dok se ovde kralo, mešetarilo, dok su javna preduzeća grcala u dugovima koje su pravili stranački “stručnjaci” za rudarstvo i metalurgiju, koji su se u komunalne probleme jednog grada razumeli kao Marica da ne kažem u šta.
Ali su se i te kako razumeli u nabavke bez tendera, u provizije, traženje i nalaženje rupa u zakonu i arčenje tuđeg novca.
Volela bih da mi se, kao jednom ojađenom biraču, jednom za svagda, odgovori na neka pitanja.

Da li to znači da će sve to trajati dok ne prođu izbori, kao što nas je ne tako davna prošlost i naučila, da se ovakvi zamašni potezi pred izbore obavezno okončavaju već sutradan nakon izbora. Ili će sve biti po onoj poznatoj “drži bure vodu dok majstori odu”, tj. sad ćemo svaki dinar koji nam je preostao da uložimo u 50 gradilišta širom grada, a kad prođu izbori, neka se sa napuštenim gradilištima i praznim budžetom nosi nova vlast. Kada ćemo i da li ćemo ikada naučiti lekciju? Pametni ljudi uče na tuđim greškama, dozvole sebi da uče barem jednom na svojoj, a oni drugi nikada neće naučiti i nikada neće spoznati ovu malu mudrost.

Relativno pažljivo pratim kampanju različitih političkih opcija. Zaključujem da oni, pogotovo ovi sa strane, NEMAJU POJMA koliko je ovde loše. Koliko je teško. I koliko je malo nade da će uskoro biti bolje. Najgore je što ih to uopšte i ne zanima. Oni će odavde otići, a mi ćemo ovde ostati sa starim, velikim i teško rešivim problemima, gluplji i poraženiji za još jedne izbore.
Krivci za ovakvo stanje u opštini preleću iz stranke u stranku, biraju za sebe nove povlastice, a niko ne pokreće pitanje njihove odgovornosti. Mnogi se i ne pojavljuju na listama kandidata za odbornike, ali i mala deca, pa i vrapci ovde znaju ko tu kosi, a ko vodu nosi.

Priča se o trgovini glasovima, da se glasovi (ali i dostojanstvo i lični integritet) kupuju za par tričavih hiljadarki. Ne znam, ne mogu da tvrdim. Meni to niko nije ponudio, niti bilo kome ko je meni dovoljno blizak da to može da mi poveri. Doduše, ponuđene su mi knjige koje navode na razmišljanje: “Očerupana haška ćurka Kristina Dal”, “Haški denuncijant Tomislav Nikolić”, “Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić”, “Narogušeno škotsko govno Jan Bonomi”, “Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker”, “Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić”, i sl. Valjda me poznaju, znaju koliko sam “glupa” – pa mi novac i ne nude, nego knjige, znaju šta volim. Istina, poklonu se u zube ne gleda, ali knjiga imam mnogo, upaljači mi nisu potrebni, zakleti sam nepušač, hemijske olovke mi, doduše, uvek dobro dođu. Međutim, obično gledam da pređem na drugu stranu ulice. I tako, od posla do kuće i od kuće do posla, glavnom ulicom pravim neverovatne slalome, rizikujem da mi od plate (koju je potpuno neizvesno kada ću i da li ću je primiti) policajci naplate nepropisno prelaženje ulice. Ali, nije me strah. Ja sam odavno rešila da ne pristanem da platim novčanu kaznu za takav saobraćajni zločin, već da odležim u zatvoru koliko je potrebno da bih se iskupila i prošla neophodnu katarzu. Danas više nije sramota da budeš u zatvoru, zato što su lopovi, mafijaši i prevaranti – napolju. Danas je sramota da budeš fin, pošten, obrazovan, kulturan, da radiš i svojim radom zarađuješ za život. To istovremeno, u ovom društvu, u trenutnoj konstelaciji planeta i poimanju vrednosti i atmosferi opšteg moralnog posrnuća, znači i da si mnogo glup. Takva je neka (ne)zdrava klima zavladala. Idoli današnje omladine su Jelena Karleuša i Kristijan Golubović, vrhunac zabave i kolektivne histerije su serijali “Farma”, “Trenutak istine”, “Menjam ženu” i ostale rijaliti bljuvotine. Prosto više ne znam gde da se sklonim. U ovom slučaju nije dovoljno preći ulicu. Možda zatvor i nije tako loša ideja. Besplatan stan i hrana. Odvojenost od spoljašnjeg sveta. Neki red i poredak. Valjda. Znam da u Požarevcu (ili gde se već izdržava zatvorska kazna) imaju biblioteku, slali smo im jednom neke naše knjige na poklon, valjda bi iskoristili moje znanje iz ove oblasti, pa me ne bi poslali da negde okopavam krompir, već bi mi dali da sredim knjige po Univerzalnoj decimalnoj klasifikaciji. Šta god. Sve je bolje od ovoga ovde. Što bi rekao Kišon – “kod kuće je najgore”.

Svetsko prvenstvo u fudbalu donekle odvlači pažnju naroda od predstojećih lokalnih izbora. Mene fudbal zanima koliko i lanjski sneg, pa sam odlučila da vikend provedem na Borskom jezeru, daleko od štandova, flajera, plakata, hemijskih olovki, lutajućih snimatelja i iskačućih reportera (aman ljudi, ne trčite nesreći u susret, ne gubite vreme sa mnom, jer sigurno nećete objaviti ono što bih vam sa velikim zadovoljstvom saopštila), daleko od fudbala i Jelen piva.
Ali, ne lezi vraže.
Kako sam u nedelju izašla sva skuvana iz autobusa “jezerca”, tako me je dočekalo bučno “Sprem’te se, sprem’te četnici” i štand jedne od stranaka koja nam, uz ravnogorsku ikonografiju i diskografiju nudi prosperitet, bolje sutra, ali i besplatno pivo uz video bim u debeloj hladovini i naravno – utakmicu. Smrklo mi se momentalno, jer sam shvatila da nema ništa od mira i tišine, i za svoj boravak odabrala sam najudaljenije mesto na glavnoj plaži, nije mi smetala ni nepokošena trava, milovala sam mrave koji su me nemilosrdno ujedali, blagonaklono sam gledala vodenu zmijicu koja je pred mojim stopalima utekla u travu, uživala u milozvučnom kreketanju žaba. Sve mi je bilo lepše i draže od onoga “gore”. Prirodno, a samim tim i prihvatljivo.
Ali, ne zadugo.
Predizborna euforija, potpomognuta fudbalskom, orila se ne samo glavnom plažom, već i okolinom.
Smetnje u prenosu (kao da je neki obad neprekidno zujao ispred mikrofona komentatora utakmice), urlici razočarenja zbog propuštenih šansi naše reprezentacije, te glasni povici odobravanja i pljeskanje koji su dopirali iz jezerske vode na prve taktove “Marširala, marširala kralja Petra garda” i “Igrale se delije” u poluvremenu utakmice, naterali su mi suze na oči. Suze od smeha.
Smeh na tužnom licu.
Kakvi smo mi samo idioti.

Ko zna ko će nas dočekati idućeg vikenda na jezeru?
Bože, ko li će mi večeras iskočiti iz frižidera?
Na fiksni telefon se ne javljam. Vrata ne otvaram.
Psa držim u pripravnosti.
Zato, nemojte ljudi više, nemojte, ako Boga znate.
Ne sluđujte više ovaj nesrećni narod.
Skupite hrabrost i kažite istinu. Kažite koliko god da je gadno. Lakše ćemo podneti.
Najviše bih volela da me sada, nakon ovog teksta, svi proglase za neopevanog namćora i neviđenu seratorku, ali tek pod uslovom da se ubrzo (ako je moguće za mog života, ne bi bilo loše) obistini barem nešto od svega što su uvaženi članovi Vlade i stranački lideri ovde obećali. Makar nikada više ne kročili u ovaj grad.

Ali, da ovo ne bude jedan patetičan, tužan i tekst sa nekim katastrofičnim predznakom, sa najavom nadolazećeg armagedona, evo malog zadatka za čitaoce, da se malo i zabave.
Poređaj na drugi način zadate rečenice, ali da zvuče smisleno:
Zajedno smo jači. Jedinstveni za Bor. Bor da radi! Imamo šansu da živimo bolje – promene za Bor. Bor na 1. mestu. Može Bor! Dogovor za budućnost. Za evropski Bor. Ipak – Rankić? Pun pogodak!

O autoru

Ana Janković

Ostavi komentar

  • Preporuka za tekst. Nema se šta dodati osim možda izjava jednog ministra (koji ponosno drži sliku Slobodana Miloševića na svom radnom stolu, u Vladi Srbije) o tome da je u planu izgradnja brze saobraćajnice Paraćin – Zaječar kao i da bi nakon toga mogla da počne i izgradnja autoputa Bor – Beograd.

  • Relativno pažljivo pratim kampanju različitih političkih opcija. Zaključujem da oni, pogotovo ovi sa strane, NEMAJU POJMA koliko je ovde loše. Koliko je teško. I koliko je malo nade da će uskoro biti bolje

    Tačno.
    Međutim, to isto važi i za većinu Borana. Malo ko je uopšte svestan situacije u kojoj se nalazimo a i oni koji jesu, o tome retko govore.
    Žao mi je što ovaj tvoj tekst nisam stigao da pogledam pre jučerašnjeg gostovanja na Sezamu, mislim da bih ga prosto pročitao pred kamerama.

  • U principu, nemam nekih posebnih primedbi na kampanju koju vode opštinski odbori. Dakle – kampanja je i očekuje se da stranke preporučuju svoje kandidate i svoje programe.
    To je njihovo pravo.
    Njihovo je „pravo“ i da zamagljuju istinu, izmišljaju, obećavaju, pričaju bajke za malu decu, a pravo je svakog birača da barem pokuša da malo mućne glavom i proceni ko govori istinu, a ko laže. Ko se do sada pokazao na delu i upropastio sve čega se dotakao.
    Ovo je mali grad. Sve se zna. I svako svakoga zna.
    O tome se i ne treba mnogo govoriti.
    Ja ovdašnjim ljudima zameram to što nisu „podvukli crtu“, kako mnogi govore, i izašli pred građane i iskreno rekli kako stvari stoje. Bez uvijanja, ulepšavanja, pa čak i bez okrivljavanja onih drugih. Za to će biti vremena (ako bude snage, volje i hrabrosti, a naravno i poštenja).
    Sada treba ponuditi biračima izlaz (ako uopšte postoji) iz ove strašne situracije, gde je većina javnih preduzeća u velikim dugovima, gde sama opština ima dugove koliko iznose njena dva godišnja budžeta, treba otvoreno reći da se moraju preduzeti i mnoge nepopularne mere – rešavanje viškova zaposlenih i slično. Do toga MORA doći, a izbegavanje da se o tome govori ne vodi ničemu dobrom.
    Ja prosto ne mogu da verujem da ima ovde punoletnog Boranina koji se ne pita zašto se BAŠ sada sve gradi, odakle odjednom novac za sve to, da li je neko do sada branio da se sve ovo sada radi, zašto se baš sad potpisuje ugovor za izgradnju nove topionice.

    Što se tiče ovih što dolaze sa strane – o svemu tome mogu da kažem samo sve najgore.
    Ne mogu prosto više da trošim reči na to da opišem svoju zgađenost nad ponašanjem tih ljudi koji vode ovu državu, koji u Parlamentu odlučuju o sudbini čitave Srbije, vode velike i moćne stranke, dakle u svakom se pogledu nalaze u centrima moći, a našeg se nesrećnog i opljačkanog grada sete samo 3 nedelje pred izbore.
    Onda dođu da nas pitaju kako nam je i na šta se žalimo.
    To je jedna velika sramota i ja ne znam kako se samo oni ne stide.
    To je samo znak da im je samo stalo do broja birača, ali nemaju iskrenu nameru da pomognu ovom gradu. Samo da se domognu vlasti, a posle biće – što ste nam verovali, mi smo to govorili u predizbornoj kampanji.
    I nakon izbora, ko god da pobedi, biće kao i pre, verovatno i gore – jer ovima iz Beograda očigledno nije stalo do toga da pomognu, a niko ovdašnji, neka je i najbolji i najpošteniji na svetu, bez pomoći države neće moći da izađe na kraj sa problemima.
    Boru je potrebna konstantna pomoć, a ne zamagljivanje očiju 3 nedelje pred izbore.
    Odjednom se svi nasekirali, godinama ih nigde nema, a prošlu zimu neću ni da spominjem, odmah se iznerviram, a to nije dobro po ovoj vrućini.

  • МОЖЕ БОРа

    БОРа је Легенда. Истинска, без глуме, и без воље да то буде. Он је то. Најстарији кампер на Борском језеру. Зна сваки кутак, и где је риба, и где је вргањ. И где су људи.
    Елем, пре неки дан, враћао се БОРа, из Волује, аутобусом. Уђе у аутобус и смести се на своје седиште, по нумерацији са карте. Кад, баш на њега, поче да капа из климе.
    БОРа: „Где сте, бре, нашли ове кршеве, на који отпад у Немачкој, или Италији?“
    Мајстор: „Ћути, бре, деда!“
    БОРа: „Како вас, бре, није срамота да наплаћујете карте у овом кршу?“
    Мајстор: „Ћути бре деда! Седи на неко друго седиште“
    БОРа: „А што сте ми продали карту за овај, покварени аутобус?“
    Мајстор: „!!##!%!“
    И тако се водио дијалог до врха Црног врха. Тада:
    БОРа: „Мајстори, ја имам карту до БОРа. Да ли бисте ме оставили код кампа на Језеру?“
    Е, сад се мајстори орасположише.
    Мајстор: „Ћути бре деда! Нема шансе, има да нас запамтиш што нас зезаш.“
    БОРа: „Ајде молим вас.“
    Мајстор: „Ћути бре деда!“
    БОРа: „Добро, сад ћу да зовем оне моје из кампа, има да вам баце овај крш у Језеро. Не знате ви ко је Џаја, Бата Четник, Миле Цврца, Пикула, Панча.“
    Мајстор: „Ма, све дрхтимо.“
    БОРа узе мобилни и окрене број.
    БОРа: „Ало. Џаја, еј, ја сам ту код кампа. Ови из овог сточног аутобуса неће да ми стану. (пауза) Одмах!“
    Мајстор: „Ха-ха-ха, хе-хе-хе!“
    (Морам напоменути да се све дешава између 22,00 и 23,00)
    У то време, у кампу, организује се поменута дружина, седа у три аутомобила, и креће да блокира пут. Али … У кампу је спуштена рампа, и закључана је.
    БОРа: „Сад ћете да вити.“
    Мајстор: „Ти бре деда ниси нормалан. Ако се смириш, можда ти и станемо.“
    Излази аутобус из кривине, кад оно осам батериских лампи светли по сред пута. Мајстор брзо на кочницу. Аутобус стаде.
    БОРа: „Лепо сам вам говорио, а ви? ма дорен пула.“
    Мајстор ћути, не верује очима.
    Мајстор: „Деда, много си загуљен.“
    БОРа: „Јесам, али има и горих.“
    Излази БОРа из аутобуса, а мајстор пита остале путнике да ли може да настави.
    Путници: „МОЖЕ!“
    А БОРини пријатељи повикаше: „БОРа!“
    Маки, који је са друге стране Језера славио рођење унуке, тврди да је десет минута Језером одзвањало:
    МОЖЕ БОРа!

  • 1. … ipak Rankić (SRS) … ipak sranjće
    2. Za jedinstveni Bor (VDSS) ROMeo i JULija
    3. Izbori se za Bor (DSS) Bor je srce borske opštine
    4. Bor da radi (LDP) Borani da uživaju (dok Bor radi)
    5. Može Bor (DS) Ima se, može se
    6. Promene za Bor (SNS) Pomen za Bor (ako ne umeš da kažeš R)
    7. Zajedno smo jači (URS) Za jednog smo jači (Sosa)
    8. Borski pokret Alo, alo (Rene)
    9. Pun pogodak (SPS) U prazno
    10. Bor centar Sveta (Zeleni) Bor, outsider strana sveta
    11. Zeleniji (SDU) Korać po Korać, zelena trava doma mog

  • Nova taktika LDP-a: fraza do fraze, nezameranje, sporost, tromost… niti smrdi niti miriše.
    Da li iko na osnovu nastupa Ivana Mihajlovića na TV Bor može da kaže šta LDP hoće? Da li ste čuli nešto što drugi nisu rekli već hiljadu puta? Ili, da li ste osetili neki žar, strast otpor budalama ili bilo šta drugo što ima veze sa LDP-om koji simbolizuje Čedomir Jovanović ili u Boru četvrti na listi?
    Ovo LDP? Ne, ovo je pre DSS ili tako neki.

  • Ne s***! Znaš tačno na šta mislim. Ako bi izdvojio samo ono što je on rekao video bi da nije rekao ništa osim desetak fraza. Dogovor za budućnost sa građanima? Uuuuu… pa to je ono čemu si se ti smejao kad su DS-ovci pozivali građane da im se priključe i pomognu kad su preuzeli Privremeni organ! Fraza, sve dok se ne kaže kako će to „dogovaranje“ da se sprovede.
    Ali recimo da to i nije tako važno u sučeljavanju. U čemu se Ivan razlikovao od ostalih (ne računam tu onu ženu koja je zalutala u studio)? U tome što govori tiho? Jel on bolestan, umoran ili ga je ubila vrućina? Ponavljam, Ivan nema veze sa LDP-om. Prvenstveno po mentalitetu. A zatim i po tome što uspeva da izgovori dvadeset rečenica kojima ne kaže ništa.
    I neću više da se raspravljam sa tobom jer ću izgubiti svo poštovanje koje gajim prema tebi i LDP-u ako nastaviš i ti sa fraziranjem sa kojim si započeo u prethodnom komentaru.
    Ako postignete neki rezultat to neće biti zahvaljujući taktiki Radmile Gerov koja se svodi na: „Drži Zorana što dalje od televizije i skupljaj glasove sa sela i od Dragana Takovo“ i zahvaljujući ovom sučeljavanju, već UPRKOS svemu tome.
    Samo vam je još Joca Manić nedostajao u studiju pa da vam se ceo Bor smeje.

  • OK, neću da se raspravljam s tobom. Ali nije istina da me nije bilo u medijima. Sučeljavanje na TV Zaječar i jedno predstavljanje na Sezamu.
    A za ovo sučeljavanje sam ja i sâm smatrao da je bolje da ide Ivan. Prosto, nije nam bila taktika da ulazimo u duele sa ovom ekipom koja je bila prisutna. Da je bila ekipa od juče verovatno bih ja išao a ne Ivan jer je tamo bilo dosta onih sa kojima bih se rado „kačio“.

  • E, to je ceo Bor gledao (Zaječar i Sezam) ali kad bi se zajebavali.
    I zar Rankić i Žikić nisu likovi sa kojima treba sučeljavati stavove? Ili onaj zelenko što ga finansura Toma?
    Odjavljujem se, počeo si da mi ideš na onu stvar.

  • Eh, danas na Jazzeru saznadoh i nastavk priče.
    Elem, kada su majstori, bledi kao kreč, pošli sa Jazzera, započeše razgovor:
    Majstor 1: „A ti kažeš olinjali starac. Ma trebao sam da i tebe da istovarim.“
    Majstor 2: „Nema šta, Stari Vuk, a ne kao Onaj što je olinjala džukela.“
    Majstor 1: „A jel si video kako ih je organizovao … Sjajan Menadžer, a ne k`o Onaj prevejani kriminalac.“

Napiši komentar

/* ]]> */