Aktuelno Izdvojeno Negotin Zaječar Некатегоризовано

Prekinut san

U trenutku dok je Majin grudnjak već bio na polovini bradavica nabreklih silikona, a Bole lizao poslednje ostatke eurokrema sa njenih nožnih prstiju, petao je zakukurikao četvrti put.
I ovog puta, kao leptir nošen prolećnim povetarcem, Maja nestade iz Boletovog sna.
– Moraću da promenim ovo zvono inače joj stvarno nikad neću videti grudi, a šečer mi ode u bestraga od ovog eurokrema kao da je pravi, jebo te – pomisli besno Bole pokušavajući da dohvati mobilni telefon koji je uporno nastavljao da kukuriče.
– Alo, šefe – čuo je razdragani glas svog potpredsednika – ja sam!
– Znam bre da si ti, umem da pogledam u displej. Šta hoćeš u ovo doba?
– Koje doba šefe – zbunio se malko potpredsednik – već je skoro podne.
– Auuu… jebem ti budalu, ko zna koliko sam ja eurokrema pojeo noćas. Čekaj moram da uzmem insulin, neću ni da proveravam koliki mi je šećer. Zovem te za pet minuta.
(Petnaest minuta kasnije, pošto je srknuo kafu, Bole uze mobilni i kliknu na replay)

– Ajd sad, kaži šta si hteo.
– Šefe, kupio sam televiziju!
– Pa znam, jebem te blesavog, šesti put mi to govoriš. A sinoć si rekao i celoj Krajini za koju, jel tako, živimo. Uostalom, ja sam ti i rekao da je kupiš i dogovorio se sa Mićom oko cene.
– Ma znam šefe da znate, ali volim da čujem kako lepo zvuči… kupio sam je, kupio sam je, moja je, ja sam vlasnik televi – zi – je… Jel da se rimuje? Cele noći nisam spavao, smišljao sam džingl. Marija će da otpeva naravno, a planiram i veliko svečano otvaranje.
– Maja, računam, dolazi?
– Nema problema šefe, samo… koja Maja?
– Ona bre mala sisata sa farme, ne pravi se blesaviji nego što jesi.
– Aaaa, šefe, pa nisam znao, he, he…
– Marš.
– Šalim se, izvinite šefe. Nego, jel vi imate još nešto para u budžetu? One borske odoše na kupovinu televizije, na bilborde po Negotinu, na koncerte koje smo ugovorili za kraj pobedničke kampanje, na… stvarno, šefe, gde su nama onolike pare?
– Ne brini se ti oko toga, nije džabe Dinkić sa nama. Za šta ti treba?
– Pa šefe, rekli smo da ćemo da obiđemo puteve vina… tačka 4. programa za Pobedu za Negotin… mislim, samo po sebi to ne košta mnogo, ali ako povedemo i na primer, Kseniju, pa onda Seku, pa ajd dobro i Maju, pa Mariju… ustvari nećemo Mariju, ko će to da trpi tri dana… Pa svrati kod jednog domaćina, pa kod drugog… ovome traktor, onome frezu… znate već kako to ide.
– Rekoh ti, nismo više sami, na naš statistički region sada misli i Mlađa i Svetska banka. Ljubav prema Krajini se širi kao pesma. Već vidim Mokranjčeve dane ove jeseni. Ja i Mlađa u prvom redu, a Maja solista ispred Crkvenog hora. Ah…
– Joj, tooooo… a kakav je to statistički region šefe? To niste stigli da mi objasnite.
– Naravno da nisam stigao. Meni je Mlađa objašnjavo tri dana, znači tebi bi trebalo jedno tri godine da shvatiš. Uostalom, pitanje je i Mlađa koliko je shvatio i ako je sam sve smislio. Ako te neko pita, samo kaži da je to ono kad vaše pare ostaju vama i gotovo.
– Dobro, to je lako. Znači, sve pare ostaju nama.
– Ostaju, ali nećeš tako da kažeš, nego: „Vaše pare ostaju vama“. Jel si zapamtio? Nemoj tu slučajno da se zajebeš.
– Ma naravno šefe, nisam glup.
– Nisi, nisi… mada ne bi ništa smetalo da malo manje pričaš i ne javljaš se uživo preko telefona kad sam ja u emisiji.
– Morao sam šefe, baš sam hteo da vidim šta će LDP Radmila da kaže kad čuje da je televizija naša.
– Da, i ispali smo zadnji seljoberi. Kao da je malo što su zvali onoliki moji obožavaoci. Nemoj bre drugi put da radiš takve stvari. Kad sam ja u emisiji, onda je to sasvim dovoljno. Dobro, i obožavaoci ili kako ja volim da kažem, fanovi.
– Dobro šefe… samo da znate, zvali smo mi iz studija obožavaoce, a ne oni televiziju. Nisu ni mogli, blokirali smo dolazne pozive.
– Svejedno. Dovoljno si pričao na borskoj televiziji i sad tamo možemo da računamo na sto pedeset glasova na izborima. Ovu kampanju vodim ja, ti se igraj sa televizijom, što sam ti je kupio kog đavola? Pravi tamo farme, piramide, šta god hoćeš, ali ne mešaj se u izbore dok mi ne zatrebaš, jel jasno? Ako puknemo u Negotinu, kao što ćemo sigurno u Boru, ode nam i Zaječar, a od čega ćemo posle da živimo za Krajinu?
– OK, šefe. Uši imam, jezik nemam. Ali, ja sam vlasnik televi – zi – je, moja je, moja je… Šefe, jel narandžasto isto što i pink?
– Jeste sine, jeste. Ajd sad idi igraj se. I budi dobar ako hoćeš da ti kupim i TV Krajinu i TV Bor.

O autoru

Zoran Stanković

Ostavi komentar

Napiši komentar

/* ]]> */