Aktuelno Specijal Некатегоризовано

Prosečan Srbin

Razmišljanje u pauzi spremanja zimnice, čisto da mi se Istočna Srbija ne sekira. Biće ića a biće i pića, šljivku smo več ispekli.
Dakle, moj nebeski narode, istočno, zapadno, severno i izmedju, da vas podsetim ako ste zaboravili, mislim problemi, problemi, logično je da se nešto zaboravi – još su stari Rimljani pravo zasnivali na etičkim principima a po Upijanovoj maksimi je važilo – ’’pošteno živeti, drugog ne dirati i svakome dati ono što mu pripada’’. U tom istom Rimu su još 451. godine pre nove ere, gradjani uspeli da se izbore za sazivanje komisije koja je imala zadatak da zapiše zakone jer su bili nezadovoljni time što je tumačenje zakona bilo privilegija plemstva. Isti zakon za sve. Prosto. Samo što je to moglo u starom Rimu, ovde i danas ne može, stari Rim ionako bije glas da je bio razvratan. Društvo je evoluiralo! Samo što se uopšte ne zna ko donosi zakone, na koga se primenjuju, ko kosi a ko vodu nosi, opšte ludilo.
Ovde, u ovoj zemlji, demokratskoj taman toliko koliko ću ja sutra biti mis istočne Srbije, nad svim zakonima i Ustavom stoji Srbin – junak iz bajke, karakteran, radan, pošten, besporočan, ispravno biće koje nikako da se sastavi sa svojim životom, ima tehnički problem, nedostaje mu vreme jer se mnogo bavi tudjim životima, tačno zna kako drugi treba da žive. Njegov život ga ne sekira nešto posebno jer se o njegovom bivstvovanju stara Bog lično, onaj koji mu je udario čvrgu i poslao ga na zemlju da gore nešto ne upropasti i počne da zavodi red na svoj način.
Nauka ovo, da je Srbin pao sa neba, nije dokazala ali Srbin je svakako delo nečijeg kreativnog nadahnuća. U stanju pijanstva.
Postoje teorije koje govore u prilog tome da je Srbin stvorio sam sebe. Jedino tako je moguće da je Srbin ispao ovako idealno biće kakvo misli da jeste. Drugu teoriju je teško dokazati.

Prosečan nebeski Srbin ne živi u skladu sa prirodom i društvom već u skladu sa svojim unutrašnjim osećajem nedodirljive veličine i pravde. Nespojivo sa istim je što prosečan Srbin često koristi jednu životinjsku osobinu a to je da se popiški tamo gde misli da treba i tako obeleži svoju teritoriju. Na obeleženu teritoriju niko drugi ne sme da kroči, u suprotnom niko živi ne sme da garantuje kako će vlasnik teritorije reagovati. Zaposednuta teritorija može da bude parking mesto, konopac za sušenje veša, deo dvorišta zajedničke zgrade, deo zajedničkog puta, bilo šta. Ako pokušate da dobijete smislen odgovor na pitanje kako je to postalo njegovo reći će vam da je on prvi stao na to mesto, to jest popiškio se. A ako baš budete bandoglavi možete da stradate od pljuvanja, cigle, pesnice, drvene letve i, u najgorem slučaju, od nekog hladnog ili vatrenog oružja.

Ako se u sve ovo umeša vlast prosečan Srbin odmah počinje da skuplja istomišljenike, piše peticije i štrajkuje gladju tako da prosečnom Srbinu ni zakonom ne možete da doakate.

Prosečan Srbin voli da jede, pije, sedi u kafani, zabušava na poslu, ima sindrom ’’Kalimero’’, voli da voli i da bude voljen, uglavnom sve ono što vole i drugi ljudi. Problem je samo u tome što sve ono što voli on proglašava nenormalnim kod drugih ljudi, odmah postavlja dijagnozu i uvek ima obrazloženje zašto to nije isto kao kad njega.

Prosečan Srbin nikada, kroz svoju dugu istoriju, nije znao šta je njegovo a šta tudje, prosto živi u zabludama. Nepopravljivo veruje u prazna obećanja i nikada, ali baš nikada, neće napraviti onaj sudbonosni korak. On mora da ima vodju kome će da kliče i, naravno, koga će da pljuje i šalje ga u istoriju. Prosečan Srbin mnogo voli da misli i ubedjen je da misli najpametnije ali vrlo retko ispoljava svoje mišljenje prvi. Nikada neće zaboraviti da se nekada zbog mišljenja odlazilo na prevaspitavanje, na revidiranje, pardon. Ovo ’’ćuti i pravi se lud, što ti moraš da budeš prvi’’, Srbi prenose s kolena na koleno k’o junačke pesme.

Prosečan Srbin uvek zna ko tudju ženu, kakva su tudja deca u školi, ko kome koliko duguje, ko je lopov, daje sebi pravo da ljude deli na podobne i nepodobne, po nekom svom ličnom nahodjenju i to uglavnom radi sa ljudima koji su uspešniji od njega jer prosečan Srbin nikada, nikako, koliko god da mu objašnjavate, ne može da shvati da je neki drugi Srbin bolji i uspešniji od njega. Njemu je neshvatljivo da može da se desi da ’’konja jaše onaj ko ima a ne kome je sudjeno’’ kad on lepo zna da taj neko jaše zahvaljujući nekoj strašno velikoj nepravdi. Zbog ovoga dolazi do svakodnevnog naricanja za kafanskim stolom. Prosečan Srbin će svakome ko ga upita kako živi odgovoriti da nema ’leba da jede. Za rakiju uvek ima pa je nejasno šta je prosečnom Srbinu ’’hleb nasušni’’.

Kad god prosečan Srbin sretne drugog prosečnog Srbina, ovde ili bilo gde u svetu, osećaće se direktno ugroženim. Ned’o Bog da mu neko zadje na teritoriju gde su mu i dedovi rodjeni, to se ne prašta. Imaš svoju dedovinu pa sedi tamo.

Prosečan Srbin nikada nikome neće reći šta misli o njemu, smeškaće mu se i govoriti ’’da’’ kad misli ’’ne’’ . Šta stvarno misli o nekome reći će nekom drugom. Kad preko ’’radio Mileve’’ to isto čuje za sebe u stanju je da prevrne i nebo i zemlju.

Prosečan Srbin misli da je sve što je dobro na ovom svetu srpskog porekla.

Čim se grupišu prosečni Srbi jedan drugog nazivaju – ’’kralju’’, ’’care’’, ’’legendo’’ – najčešće zbog najglupljih stvari koje neko može da uradi. Što gluplje to bolje. Srbija je puna ljudi koji su postali legende za života.

Prosečan Srbin je ljubomoran na sve ljude koji malo odskaču i razvijaju se u visinu, širinu, dubinu, pamet, inostranstvo – njih obavezno proglašava izdajnicima sopstvenog nebeskog naroda i stranim plaćenicima koji pod rukovodstvom tih koji ga plaćaju Srbiju vodie ka Atlantidi.

Prosečan Srbin umire sa pitanjem kako je to nekome upala sekira u med a njemu u govno.

Inače… kad god prosečnom Srbinu ponudite kašiku meda on će je odbiti jer nije siguran šta se u tome krije. On će radije ostati sa svojim govnima bar zna da su njegova.

Ovo nije uvek bilo ovako.

Kako je čitav jedan narod uspeo da zatupi i krene unazad za samo petnaestak godina ja nisam uspela da odgonetnem. Nit’ vidim logiku.

Samo se nadam da će ovaj narod jednog dana sići sa neba odakle posmatra kako teče život i početi normalno da živi i da misli.

Ako se to ne desi ostaće na nebu ’’za vjek i vjekova’’.

A to nije normalno.

Daj slobodu slabome narodu, vratiće ti je nazad! – nisu javili na b92, rek’o Dostojevski.
Ja ga citirala. Sad možete da me tužite.
Snosim samo moralnu odgovornost. Krivično i materijalno odgovara drug glodur.

O autoru

Mirjana Mimica

10 komentara

  • Poštovana Mimice, o tome kavi su Srbi, mnogo studioznije i sa mnogo više istraživačkog rada za sobom, objavio je prof. dr. Jovan Marić. Daću jednu paušalnu ocenu, da se ne bih upuštao u pojedinačnu analizu svake karakteristike navedene za prosečnog srbina, da sve što ste naveli, valjda kao negativne osobine, može da se nađe kod drugih naroda. To što se recimo inat kod Srba češće javlja nego kod, Grka ili što je tvrdičluk češći kod Škotlanđana nego kod Iraca, ne znači da pomenuti Irci nisu inadžije i da srbi nisu tvrdice. Ne razumem šta je suština vašeg članka u kome se izgleda pokušava pokazati da kod Srba nema ničeg pozitivnog i da se to pre svega odnosi na muški deo populacije. Da li vi kao žena smatrate da te iste karakteristike ne mogu da se pripišu ženskom delu. Pre nego što nešto generalizujete ipak treba da izvršite mnogo podrobniju analizu, da je potkreipte primerima iz prakse, pa tek onda da izvlačite zaključke. Inače, vaši tekstovi počinju da mi sve više liče na istupanja Nataše Kandić, pa pučinjem da sumnjam da niste član neke od nevladinih organizacija koje se tobož bore za ljudska prava.

  • @Fudo, zadržavam pravo da kažem nešto o nečemu bez obzira na to ko je pre mene i koliko studioznije obradjivao istu temu i bez obzira što vi smatrate da nečije dr ne dozvoljava da istupim ja ili bilo ko drugi.

    To što i druge narode karakterišu iste osobine ne znači da ne treba da kritikujem nas, Srbe/Srpkinje – tako treba čitati. Ja nikada ne generalizujem, bavim se isključivo pojavama i svaki moj tekst posmatrajte kao moju nestručnu analizu. Jes’ drsko s moje strane.

    Pre nego što nešto generalizujete ipak treba da izvršite mnogo podrobniju analizu, da je potkreipte primerima iz prakse, pa tek onda da izvlačite zaključke. Inače, vaši tekstovi počinju da mi sve više liče na istupanja Nataše Kandić, pa pučinjem da sumnjam da niste član neke od nevladinih organizacija koje se tobož bore za ljudska prava.

    Zašto ja da vam navodim primere iz prakse, osvrnite se, primera u praksi ima koliko god hoćete ili pročitajte još jedan stručan prikaz.

    Za vašu ličnu informaciju, da ne biste više sumnjali, nisam član ni jedne NVO, ja sam samostalna umetnica koja voli da vam gurne prst u oko, da vas čačne tamo gde boli. Ovo ‘’vas’’ u prethodnjoj rečenici čitajte kao – žene/muškarce opisane u gornjem tekstu. Je l’ boli?

    A kako ovo sumnjate možete i da sumnjate da sam seksualno nezadovoljna žena koja svoj jad, tugu, bes, seksuano nezadovoljstvo, kompenzuje mlaćenjem prazne slame.

    A kad smo već kod NVO, izvin’te a kojoj NVO pripadaju svi oni i koji neće da vide, neće da čuju, podosta ih ima, opisah ih gore, mora da je neka NVO u pitanju.

  • Poštovana Mimice, ne verujem da Vi ikoga mrzite, ali mi je posle vašeg komentara jasnije da gornji tekst nije upućen prema srbima kao naciji, već srbima muškarcima, među kojima, kako sam razumeo, niste uspeli da pronađete srodnu dušu. Joj zaboga, muškarci i duša. Ali da muškarac može sa ženom biti prijatelj i da se ona može osloniti na njega u mnogim situacijama (ne mislim na seks) više nego na svoje prijateljice, to vam govorim iz ličnog iskustva. Problem je izgleda u tome što niste imali prilike da u vašem okruženju bude više muškaraca koji Vam mogu biti prijatelji i koji nisu ortodoksni srbi koji ženu vide samo kao seksualni objekat i spravu za održavanje pokućstva i tretiraju je kao svoje vlasništvo. Baš šteta ako je tako jer to onda zaista potvrđuje vaše pravo na iznošenje gornjih stavova.

  • Problem je izgleda u tome što niste imali prilike da u vašem okruženju bude više muškaraca koji Vam mogu biti prijatelji i koji nisu ortodoksni srbi koji ženu vide samo kao seksualni objekat i spravu za održavanje pokućstva i tretiraju je kao svoje vlasništvo.

    Problem je što ti ne koristiš priliku koja ti je data linkovanjem Mirjaninog bloga da saznaš po nešto o njoj pre nego počneš da donosiš ishitrene zaključke.
    Mislim, ne moraš, naravno. Ali kad već možeš…

  • Draga Mirjana, moram da priznam da skoro nisam pročitala tekst u kojem se (nasuprot mojoj, srpskoj, urođenoj tvrdoglavosti i bandoglavosti) mogu složiti ne sa svakom rečenicom ili reči, već sa svakim slovom.
    Jedino se ne slažem sa tobom da je tako u poslednjih 15-ak godina – čvrsto sam ubeđena da su ove srBske osobine pustile mnogo dublje korene i da datiraju mnogo ranije.
    Gde su se izgubile one dobre stare osobine naših predaka, i to ne tako dalekih – stvarno ne znam. Ali da jesu, da su odavno potisnute, te su u javnom, kulturnom, političkom i inom, i onom sasvim običnom, svakodnevnom životu zavladali primitivci, seljačine, lopovčine, te razni dušebrižnici i prostaci svake vrste – to je bolna istina.
    Ne želim da sada ispadnem neki mrzitelj sopstvenog naroda, naprotiv, volim svoj narod, normalno, ponosna sam na svoje poreklo, svog oca i majku, na svoje dedove i pradedove, ali me to nimalo ne sprečava da budem realna koliko god je to moguće (nisam uvek, priznajem, jer se i ja ponekad, šta ću, uklopim u gore navedene stereotipe).
    Žene nimalo ne zaostaju za muškarcima u ovom pogledu, samo su njihove manifestacije drugačije, jer ipak – ovo je Balkan.
    Što se tiče tvoje zimnice, ne brini, stići ćeš ti da i to proizvedeš i pored blogovanja.
    I ja sam pre par godina doživela da mi jedna osoba, nakon što sam javno, na internetu, na Opstinabor.com ukazala na problematičnu saradnju dveju ustanova kulture, toplo preporuči „da bi mi bilo bolje da odem do šporeta i skuvam nešto mužu i sinu, nego što piskaram po blogovima“.
    Bila je to ženska osoba.
    Tako da je Fudo donekle u pravu, ne smemo dozvoliti da se sav teret balkanštine sruči na nejaka muška pleća. Sve što si napisala odnosi se podjednako i na žene, ali kažem, živimo u muškom svetu (ja ne dajem ni pet para za to, a nisam feministkinja, odlično se osećam u svojoj ženskoj koži), pa nije ni čudo da se svet vrti oko njih, pa se eto, dogodi da neki muški egzemplar bude etalon i za ono što treba i za ono što ne treba.

  • Draga Ana, i ja volim svoj narod, a poznato je da najviše i najžešće kritikujemo one koje volimo 🙂

    Naravno, nije ovo u poslednjih petnaestak godina,, samo je eskaliralo zadnjih godina, izvuklo iz nas sve najgore i sad smo u situaciji da ne možemo nikako da se vratimo u neku normalu.

    Ovaj tekst nema nikakve veze sa muškarcima, ama baš nikakve, ima veze sa srpskim “poslovima“ i odnosi se na naš mentalitet.

    Ja se takodje odlično, fenomenalno 🙂 osećam u svojoj koži, umerena sam feministkinja, odnosno feminizam mi je blizak samo u izvornom obliku i ne mislim da je ovo muški svet, ženski svet, ovo je naš svet u kome živimo zajedno.

    Uopšte me ne dotiče šta će ko reći, dotiče me saznanje da ono što sam napisala nije shvaćeno a onda me obuzme samo strah da će u ovoj zemlji stanje ostati nepromenjeno jer nema ko da ga menja. Malobrojni odmah budu proglašeni za replike onih koji ‘’mute bistru vodu’’, ruše idiličnu sliku, takve niko ne voli. Blaženo neznanje!

Napiši komentar

/* ]]> */