Aktuelno Bor Izdvojeno Некатегоризовано

Pseće groblje

Nedaleko od gradskog groblja u Boru, tačnije na granici sa grobljem počinje poveći plac na kome je stacionirana Fabrika lak žice Bor. Ova firma već skoro pola veka deli ovaj prostor sa poslednjim konačištem većine Borana koji su nas zauvek napustili.
Kao što je nepisano pravilo u našim firmama, gde ima ljudi, ima hrane pa eto mesta za okupljanje pasa lutalica koji svojim molećivim pogledima, mahanjem repa ili čak beskrupoloznom agresivnošću, uspevaju da izmame po koji griz od radničkog „toplog obroka“.
U poslednje vreme pojavio se paradoks koji nije svojstven životinjskom svetu, ali je izgleda ovde evolucija učinila svoje, pa se dešavaju i naizgled nemoguće stvari. Pomenuti kučići, idući trbuhom za kruhom često su u pokretu, menjaju teritorije i pronalaze nove „gazde“ koji ih bolje hrane. Ova „teritorija“ je poslednjih par godina vrlo negostoprimljiva po pitanju ishrane radnika, a kamoli kučića. Kako je zatvoren fabrički restoran, valjda da bi se smanjilo vreme predviđeno za ishranu radnika, radnici su prinuđeni da od kuće donose minimalnu količinu hrane koju će skrckati nabrzinu na svom radnom mestu. To malo što se donese ne dozvoljava razbacivanje, posebno ne za ishranu raznih pridošlica kučeće vrste.
Paradoks je u tome što ti kučići ostaju na ovoj lokaciji uprkos nedostatku hrane. Kako im priroda nalaže, tu se množe, pa se često mogu videti mladi naraštaji kako trčkaraju po dvorištu. I tu je onda ono najgore. Pošto keruša nema čime da ih hrani, oni polako slabe i od živahnih mališana postaju senke koje se iznemoglo vuku po dvorištu do konačnog kraja kada sami postaju hrana za ostale iz čopora koji još imaju snage da grizu. I tako jedan po jedan, dan za danom. Oni kerovi koji uspeju da požive koji mesec izgledaju kao logoraši iz ratnih filmova u Nemačkoj. Često sa otpalom dlakom na pečate, raznim ožiljcima i krastama koje im daju još gadniji izgled. Vuku se po dvorištu i u jednom trenutku tu i oni skončaju.
Kao da postoji paralela između njih i radnika u pomenutoj fabrici. Koliko god da su im teški uslovi oni ostaju tu do kraja. Do istrebljenja. To je ta evolucija. Promenili su se mnogi postulati na kojima se nekada zasnivao život i borba za egzistenciju. Sada se čeka do trenutka kada će crna sablast sa kôsom doći po svoje. Kako kod ljudi, tako i kod životinja. Srećom kod ljudi još ima nekih zaliha pa nisu prešli na kanibalstvo, zato sam ovaj tekst i nazvao pseće groblje.
Nema nikakve najave da će se tu nešto promeniti. Čemu da se onda čovek nada, a kamoli običan domaći ker. Valjda će onaj ko poslednji ostane ugasiti svetlo, da se ne vidi ova ljudska beda.

O autoru

Dejan Perić

Napiši komentar

/* ]]> */