Aktuelno Društvo Specijal Некатегоризовано

Sedmoglava aždaja

To vam je Srbija danas – kao sedmoglava aždaja kojoj svaka glava govori jezikom potpuno nerazumljivim ostalim glavama. Ovo ’’sedmoglava’’ je zato što nisam čula za aždaju sa više glava, i u bajkama vam je sedam glava neki maksimum, inače kad bih htela da preciziram koliko glava ima Srbija trajalo bi to brojanje bez nade da broj bude konačan. Ima previše onih koji su pametni, od čijih izjava treba da nam bude bolje i čiji je resor najvažniji za budućnost Srbije. U stvari, svako vodi svoju politiku nezavisno od svega ostalog.

Vodjenje bilo kakve politike u Srbiji gde je politika usko vezana sa profitom što opet dokazuje tezu da je politika kurva i da ni ona ne ‘’daje za džabe’’ , tj. da narod debelo mora da se isprsi da bi oni koji treba da im obezde život dostojan čoveka uopšte pristali da rade ono za šta su plaćeni je jedno široko polje u kome se ne zna ni ko pije a ko plaća, ko laže a ko govori istinu, ko je strani a ko domaći plaćenik, polje u kome ono što jeste danas sutra ne može da bude nikako. Inače bismo pomislili da nešto nije u redu.

Ovde je najnormalnije da svakodnevna udarna vest bude da dinar jača u odnosu na euro u proseku od 0,20 do 0,50 para sa zaključkom da je dinar stabilan. Ono, kad čovek malo bolje razmisli i jeste tako, dinar je uvek u nekom odnosu prema euru a to znači da je veza stabilna. Vojska je takodje stabilna, čvrsto stoji na branicima domovine ako zna gde su ti branici, ekonomija je još stabilnija, država prima finansijske injekcije svako malo, NBS svakodnevno reaguje na svetskom finansijskom tržištu, svakodnevno se potpisuju ugovori veka, oni su zamenili glavnu srpsku zanimaciju – svadbe veka. Dakle sve je stabilno a država je u krizi. Je l’ to moguće – u zemlji Srbiji jeste. Inače nije.

Čovek u Srbiji treba stvarno da ima mozak papagaja pa da poveruje da je Srbija stabilna zemlja. Sreća da je ovo parče zemlje vezano za ostale inače bismo se odavno otkačili i poleteli u nepoznato. Ovoliko prisustvo poleta i optimizma bi na kraju moralo da dovede do toga da se Srbija vine tamo odakle je i došla.

U pravilnim vremenskim intervalima dobijamo obaveštenja da smo na pragu realizacije ‘’posla veka’’ što dovede do toga da ponešeni srpskoindustrijskim ‘’ne može nam niko ništa’’ optimizmom saznamo da tamo neki svetski gigant nema druga posla nego da ulaže u Srbiju. Ko sme da posumnja da ima išta isplativije od ulaganja u Srbiju i njene siročiće. Od svega, na kraju, ostane da lebdi izjava nekog od ministara što škripi, odnosno da pretpostavlja da se ‘’posao veka’’ odlaže na godinu dana. Kakve veze ima, vek ionako ima sto godina pa jedna godina gore-dole ne predstavlja ništa. Eto ti čemu služe ministri – da pretpostavljaju. Pa još tome dodaju da se nadaju. Radnici o’zdo posmatraju kad će ministarske pretpostavke a nadasve nade da se obistine. Pa eto, da znate čemu služe onoliki ministri u našoj zemlji – da pretpostavljaju, ako nada umire poslednja a jedina nam je ostala, onda joj treba bataljon ministara da joj daje veštačko disanje i održava je u životu. Nije zbog njih nego zbog nas. Mnogo težak pos’o. I dobro plaćen.

Čitajući početkom godine predvidjanja belih magova ‘oće li da svane u zemlji Srbijici, videh i da neki mogu da se usaglase, rekoše – ove godine će biti najteže prehraniti porodicu i naći posao al’ da ćemo preživeti. Svi oni, da ih posle ne bismo jurili – Je li, bre, šta ti ono reče?! – naglašavaju da ne proriču nego da predvidjaju. Ja baš ne pravim neku razliku izmedju proricanja i predvidjanja ali mi nije jasno po čemu su oni beli magovi a ovi što pretpostavlju ministri. Koja razlika?

Srpski poslanici su proletos ludeli što neko vara narod da je prenos teniskog meča mnogo zanimljiviji nego njihovo čupanje za kosu, klevetanje i lupetanje. Oni traže direktan prenos. Srbija je jedina zemlja na planeti u kojoj neko ko se bavi veštičarenjem, bajanjem i klevetanjem prošlih i budućih pokoljenja može nekoga da uslovljava. U srednjem veku su takve spaljivali na lomači – danas ih proglašavaju neuračunljivima, ako se baš dokaže da su uračunljivi plačaju debele odštete. Ovde imaju imunitet. I platu za to što neće da rade. A i kad rade bez učinka.

Sa podnaslovom ‘’Verovali ili ne’’ skoro svi mediji su objavili da je Beograd najjeftiniji grad u okruženju što podrazumeva da su ostali srpski gradovi još jeftiniji, mož’ da biraš gde ćeš da živiš i da trošiš pare! Nisu se usaglasili oko toga koji proizvodi su uzimani kao uzorak al’ šta ima veze. Suština ovoga je da treba da budemo srećni što nam je još uvek omogućeno da kupujemo krompir na džakove. Ko hoće može da veruje da je živeti u Srbiji jeftino. Pri tom da bismo poverovali da jesmo jeftiniji od okruženja trebalo je uporediti i plate sa gradovima u okruženju. Inače te najjeftinije cene u okruženju su date u evrima, valuti kojom mi ne možemo da plaćamo ali to je samo još jedna optička varka pa kad piše da kilogram svinjetine košta – 5, 31 euro, 10 jaja – 1,37 eura a hleb 0,31 euro, vi stvarno imate iluziju da je jeftino. Kao da je važno koja je valuta, važne su brojke.

U skladu sa tim da stabilna zemlja treba da preživi krizu u kojoj se nalazi (narod će svakako da preživi kao i sve ostalo) počelo se sa apelima da kupujemo domaće. Kažu da smo mi, potrošači, opterećeni predrasudom da je tudje uvek sladje. Sladje možda nije ali da je tudje kvalitetnije – jeste. Usput u onim zemljama za koje kažu da imaju patriotski nastrojen narod koji kupuje domaće teško može da se desi da u prodavnici ponude na sniženju prehrambenu robu kojoj je prošao rok upotrebe – razgovor koji sam slušala u jednom popularnom marketu – dostavljač poslovodji: Gledaj da danas uvališ ovaj jogurt, juče mu prošao rok.

Kako god okrenete sve što nas je snašlo u ovoj zemlji nam je uvaljeno. Isto kao ovaj jogurt. Kad u to budete počeli da verujete prestaćete da verujete u sudbinu. Naročito kad vam o sudbini sirotinje i nametnutog posta govori onaj ko je zaboravio da obriše bradu nego se sa nje još uvek cedi mast.

Prestaćete da verujete da se iz ove kože ne može. Samo se malo osvrnite i pogledajte koliko puta su pojedini presvukli kožu. Isto kao zmije. I ostali su otrovni samo što se od njihovog otrova mnogo duže umire i u mnogo većim mukama nego da vas je pecnula prava zmija.

Ili, jednostavno, još jedanput aplaudirajte. Od toga možete da dobijete samo izlazak na bis.

I radite tako dok vas ne zabole dlanovi, biće da vam je takva sudbina.

Početkom devedesetih godina, kad je počela da cveta ideja o demokratizaciji, govorilo se da je Srbija na teškim porodjajnim mukama. Poradja se, evo, devetnaestu godinu.
Kod takvih, teških porodjajnih muka, pribegava se carskom rezu.
Svi termini su odavno prebačeni.

Sve se može kad se hoće.

Čak i sedam raznojezičnih glava na jednom telu naučiti da pričaju jednim jezikom.
Čak i uraditi hitan carski rez.

Potrebno je htenje…

O autoru

Mirjana Mimica

2 komentara

  • Slažem se da Srbija danas liči na „višeglavu aždaju“ ali ta naša aždaja umesto mnogo glava ima tajkune od kojih svako ima neku svoju resornu mafiju i svi oni govore istim lopovskim jezikom koji vrlo dobro razumeju i neki državni (Aždajini) funkcioneri, tako da se svi oni odlično među sobom sporazumevaju a svi zajedno deluju kao višeglava aždaja sa komandom i logistikom iz jedne glave.

  • „Poradja se, evo, devetnaestu godinu.“
    Eve, kad mož Georgina Četvrta (ćerka Radovana Trećeg) pet godine, mi ćemo onda(k) ne devetnajs nego dveiljadedevet godine da se porađamo! Pa da vidimo onda(k) koj će rodi mućak!!!

    jedno jaje muć
    a mi deco … buć

Napiši komentar

/* ]]> */