Aktuelno Izdvojeno Некатегоризовано

Srbija na korak od integracija

Biljana Plavšić stigla živa i zdrava. Malo starija. Sad ćemo danima da čitamo kako joj je bilo, šta je jela, ko joj je nedostajao i da li je bila izmanipulisana ili ne. Samo da se malo odmori.
Vensan Dežer šef delegacije Evropske misije izjavio je pre neki dan da je izručenje preostale dvojice haških begunaca, Gorana Hadžića i Ratka Mladića uslov nad uslovima da Srbija dobije status dobrodošlog gosta u evropske integracije.
Inače, ako ovo izuzmemo mi smo sve uslove ispunili, tako javljaju mediji. I da su nas pohvalili.

Onda posle par dana saznate da je u toku neka svobuhvatna akcija hvatanja jednog od ove dvojice što je uslov koji smo mi već ispunili, mislim ako smo ih sve ispunili valjda smo i ovaj. I krstite se.

Malo, malo pa sveobuhvatna akcija hvatanja, čas jednog, čas drugog.  

Šta ovo ’’sveobuhvatna’’ posle svega znači nije mi jasno. Valjda su posle ovoliko vremena sve mogućnosti obuhvatili, ispitali, pretresli, pretpostavili i konačno rešili da ih uhvate. Al’ im nešto ne ide od ruke. Znači, nije bilo sveobuhvatno. Il’ se nekome ne isplati.

Ko bi ga znao.

Posle svega, kad god čujem da je u toku sveobuhvatna akcija hvatanja, ne znam koji put, nikako više nisam sigurna da li slušam vesti ili još jedan vic jer u ovoj zemlji vam je linija izmedju vesti i vica vrlo, vrlo, tanka.

Neposredno po hvatanju Radovana Karadžića većina dnevinih novina je objavila vest da samo što nije uhvaćen i Ratko Mladić. Inače, to ’’samo što nije’’ u ovoj zemlji traje najmanje jednu deceniju ako ne i duže. U ovom slučaju je samo neko trebao da ode na planinu na kojoj neki specijalci čuvaju Mladića a Mladić jedno dvesta ovaca. Bar je takva vest bila. Da je to bilo tačno sve njih je morala da čuva država. Da se neko setio ovo da nacrta pretpostavljam da bi ta karikatura bila proglašena za karikaturu godine.

A ja za ovcu godine. Bar sam se tako osećala dok sam ovo čitala.

Treba biti u najmanju ruku lud pa poverovati da u zemlji sa ovako malim brojem stanovnika i površinom koju unakrst možete da prodjete za jedan dan i to da ne žurite, neko može tako dobro da se sakrije da godinama ne mogu da ga nadju.

Treba, takodje, biti dovoljno lud pa poverovati da je u slučaju David Dabić alijas Radovan Karadžić samo jedna osoba znala ko je on i samo ta osoba imala čast da tihuje sa njim.

I, naravno, treba biti mnogo maštovit pa zamisliti gde bi mogao da se krije Mladić i sa kojim identitetom će biti otkriven i ’’uhvaćen’’. A ja toliko mašte nemam. Nisam je imala ni onda i sve ono u vezi Karadžića sam gledala kao naučno fantastični film.

Mladić možda sada negde montira prozore, možda šiša ovce, možda je žensko, uopšte stvarno nemam ideju koja će suluda priča preplaviti medije ako ova sveobuhvatna akcija uspe.

I onda neće biti više važno ni koliko se krio, ni gde se krio, ni za šta je optužen, ni to što smo kao narod postali kolektivno odgovorni jer čuvamo, krijemo i bijemo se medjusobno zbog onih koji su optuženi za najgore zločine koji, izgleda, takodje spadaju u državnu tajnu jer, na kraju, za neke stvari ipak ne možete sto posto da budete sigurni jesu li bile ili nisu bile. I opet će oni čija smo mi žrtva postati naše žrtve. Naopako kao i sve ostalo u ovoj zemlji.

Inače, muka me hvata od same pomisli da ništa drugo neću ni pročitati ni čuti sem da li je ’’uhvaćeni’’ imao ljubavnicu, kojom vrstom molitve se bavio, da l’ je postio, kojim se autobusom vozio, gde je kupovao hleb i mleko ’’sve kao obični ljudi’’, koju pesmu je u nastupu derta umeo da otpeva, kad se prekrstio desnom a kad levom rukom… stvarno me muka hvata.

Znate, nikada neću shvatiti kako neko ko je vojnik, ko sebe smatra časnim čovekom, ko se zakleo da će braniti i čuvati svoju zemlju može tako dugo da se krije i da istu tu zemlju sa svima nama u njoj žrtvuje tako dugo. Uopšte me ne interesuje one priče o uceni Evropske unije, o haškom sudu kao pristrasnom i lakrdijaškom sudu, o velikosrpstvu i poštenim i nevinim optuženicima.

Neko je, ne tako davno, potpisao saradnju sa tim sudom. Pre potpisivanja je valjda pročitao na šta se obavezuje ova zemlja. Kad bilo šta potpišete i obavežete se na ispunjavanje nekih stvari valjda je red da dogovor i i spoštujete. Ako se nekome ne svidja neka raskine taj dogovor.

Ako bilo ko od onih koji će ovo ’’samo što nije’’ hvatanje iskoristiti da izadje na ulicu, razbija, arlauče i štampa nove majice počne da govori o nevinosti i herojstvu neka se samo zapita zašto on ni je optužen. Mislim, zašto ja nisam optužena, zašto mene ne traži haški sud, zašto za mnom nije raspisana poternica i obećana nagrada? Zašto ja nisam pustila bradu?

Za sve što se desi na ovom svetu, sem kad su elementarne nepogode u pitanju, neko mora da je odgovoran. Nekome uvek sledi nagrada ili kazna. Neko je uvek kriv a neko je samim tim nevin. U svemu neko učestvuje a neko ne učestvuje. I o svakoj stvari neko zna sve a neko ne zna ništa.

Onda je potpuno smešna priča o kolektivnoj odgovornosti o teretu genocidnog naroda koji nosimo samo zato što smo Srbi. Sve je još smešnije kad se setite izjava spasioca ovog naroda i čuvara srpstva koji mirno počiva u svom dvorištu da Srbija nije u ratu. I eto sad neki iz ove zemlje koja nije bila u ratu ali je njena vojska bila na teritorijama koje su sad inostranstvo tvrde da je neko nevin. I da je heroj!

To znaju a sedeli su ovde. Ili to znaju jer su bili tamo. Ako su svedoci znaju, ako nisu svedoci ne mogu znati a još manje smeju da tvrde. Ali, ako su sigurni znaju valjda gde je Hag, neka se lepo spreme, otputuju i tamo se pojave kao svedoci pa neka lepo dokažu da je neko nevin. I da je heroj, naravno!

Prosto je čudo kakve je sve heroje iznedrio ovaj sistem poremećenih vrednosti. A neshvatljivo je da svim tim herojima još nisu podignuti spomenici kako je i red pa da zatarabimo.

Sveobuhvatna akcija još traje.

Pitam se hoće li već jednom početi sveobuhvatna akcija čišćenja u ovoj zemlji. Akcija obelodanjivanja.

Vreme je da se otkriju jataci u zemlji u kojoj odavno nema hajduka. Da se otkriju sve ’’zemunice’’, ’’pećine’’ i ’’planine’’.

Vreme je da neko objasni kako je heroj neko kome je godinama bila važnija sopstvena guzica od porodice i dece a o narodu da ne govorim.

Narod je uvek samo pokriće za raznorazne državne tajne, zločine i mrakove.

Narod vam je uvek samo pokriće za neke mnogo velike i prljave državne ineterese.

I narod je uvek žrtva.

A ja neću više da budem.

Ostaje samo još da čekam i vidim da li je i ovo bio vic.

I kakve će biti varijacije na teme heroja.

I da li će i Mladićev lik da osvane na nekoj majici sa natpisom ’’Pizda ko me izda’’.

Ovakva majica sa Karadžićevim, pardon Dabićevim likom vam je hit u rasejanju.

Medju onima koji glasaju za nekog drugog, koji nisu ovde, koji veruju u svetsku zaveru protiv Srba i koji veruju da Srbija ne može da ima išta drugo do heroja. Šta god da je neko uradio.

Kako njima objasniti da najveću zaveru kujemo sami protiv sebe.

To ni ovde mnogima nije jasno.

O autoru

Mirjana Mimica

Ostavi komentar

  • „Za sve što se desi na ovom svetu, sem kad su elementarne nepogode u pitanju, neko mora da je odgovoran.“

    Pa naravno da je neko odgovoran, ali se i takvi, kao i Mladić, kriju uz pomoć fiktivno reformisane državne bezbednosti, jer kada bi se stvarno izvršilo reformisanje državne bezbednosti preostali haški optuženici bi u kratkom roku bili izručeni i prestali bi da budu uslov za evropske integracije, pa bi kao novi uslov postalo stvarno a ne fiktivno suzbijanju korupcije i kriminala u Srbiji, a onda bi većina aktuelnih političara bila pohapšena i bila bi im oduzeta nezakonito stečena imovina.

    Eto zato se odlažu reforme državne bezbednosti i isporuka haških optuženika. Jednostavno oni su busija iza koje se kriju oni što su opljačkali i još pljačkaju narod i državu.

Napiši komentar

/* ]]> */