Aktuelno Izdvojeno Некатегоризовано

Svako sranje ima opravdanje

Second opinion – što bi rekao ministar zdravlja

Moja operacija – moja stvar! – izjavio je ministar zdravlja na novinarsko pitanje – što si se, bre, operisao U Nemačkoj kad i mi imamo vrhunski opremljene bolnice, vrhunske stručnjake i sve ostalo vrhunsko što umeš da nam nabiješ na nos kad se pobunimo. Da ne zamerite čoveku, stvarno njegova diskus hernija je njegova stvar ali operacija nije. Bila bi da u dosluhu sa gos’n Konom nije vrištao na sva usta da ima svi da obolimo od onog svinjskog gripa i ko se zarazio i ko nije jerbo je takav politički trenutak a i morale vakcine da se isplate. E, ako sam ja bila njegov statističi podatak koji se otrg’o kontroli pa tvrdoglavo nije hteo da se razboli što je ugrozilo Miškovićevu imperiju i njegova operacija je moja stvar jer o težini svoje bolesti može da priča onom malom Djokici koga stalno pominje bivši kapitalni ministar, koji je valjda nepismen, ne bivši ministar nego Djokica, i koga mogu da ubede da su problemi sa diskus hernijom genska i nelizlečiva stvar a naročito posledica amortizacije i da sa tim može da se živi iako malo boli.

Otkočio se - Tomica večiti

Otkočio se - Tomica večiti

Ako ste zaboravili do pre dva meseca ministar zdravlja nas je učio kako da kašljemo, i pretio nam da će nas ostati za pod jednu šljjivu ne pristanemo li da se vakcinišemo a njegov epidemiolog se kleo u svoje napuderisano lice da će dati ostavku ukoliko se ne razboli onoliko ljudi koliko je on planirao a naročito ako bude da ne bude onaj drugi epidemiološki talas koji je trebao da obori sve rekorde još od početka prošlog veka. Obojica su neodgovornim proglašavali ‘’svoje’’ lekare koji su se usudili da ovaj grip, koji nije hteo da nas desetkuje u drugom talasu, prenaduvanim. Kako god, imamo smrtne slučajeve i kad su skoro sve svetske agencije prenele da taj grip ipak nije toliko opasan a ni da nije bio toliko smrtonosan niko se ne upita šta bi sa onim trudnicama i ostalima koji su zvanično preminuli od tog gripa, da li su baš preminuli od tog gripa ili je to bilo pokriće za dnevno političku situaciju i zastrašivanje naroda. Kao i sve kod nas – pojeo vuk magarca. Kon nije dao ostavku, valjda na nagovor ministra jer mi još uvek imamo nezamenljive ljude a on sam nema šta da kaže. Zašto bi i rekao kad ga niko ništa ne pita.

Kad pogledate ko sve u ovoj zemlji obavlja ministarsku funkciju možete samo da puknete od muke, da je živ Nušić grohotom bi se smejao, današnjica je prevazišla njegovo vreme. Nobles njegove ministarke nije ništa u odnosu na nobles ovih naših ministara. I u moru ministarstva i ministara ima i onih koji se slabo oglašavaju ali ima i onih koji kad se oglase to bude, onako, efektno, odjekne na sva zvona, pa je eto, ministar zdravlja rekao da njegovo zdravlje nema cenu, da se ‘’diskurs hernija ne dobija preko noći i mnogi ljudi žive sa ovim oboljenjem, ali za očekivati je da se bar ministar zdravlja na vreme obrati kolegama za pomoć i da spreči komplikacije“. Vidite vi šta vam je ministrovanje – on ne mora da živi sa ovim oboljenjem, ostali moraju i mogu. Doduše, i oni bi se obratili ministrovim kolegama za pomoć da ovi hoće da ih saslušaju. Nego problem je što neće, ako baš i budu raspoloženi reći će da je diskus hernija nešto sa čime običan čovek može da živi.

I dok ministar priča kako je normalno da se obrati kolegama i kaže – slušaj, nešto me seca ovuda kad god me prozovu i naglo se okrenem, da je u Nemačku išao ne zato što se operacija kojoj je tamo podvrgnut ne radi ovde nego što se radi na manje invanzivan način, što da se postoperativno muči ako ne mora i da su tamo popadali od sreće kad su čuli koga će operisati pa su mu operaciju naplatili ‘’dva, tri puta manje’’, njegov stranački kolega, veliki hirurg srpske privrede, Mladjan Dinkić, istovremeno izjavljuje da ministar zdravlja umal’ nije ostao paralizovan do kraja života i da mu se ‘’stvar’’ iskomplikovala jer se nije na vreme obratio lekarima. Mi, valjda, treba da budemo srećni što je Tomicim hod po mukama, malo nakrivljen, prošao kako treba, što nije ostao paralizovan, izbog čega neće ni pod razno da da ostavku već će sa voljom i na vreme u nove ministarske pobede čim se oporavi. Mene, iskreno, zabole uvo taman onoliko koliko i njega i Dinkića boli uvo za sve nas a vi verujte kome hoćete, Tomici koji kaže da je sprečio komplikacije ili Mladji koji kaže da nije sprečio. Svako sranje ima opravdanje pa vi odlučite koje vam je prihvatljivije.

Ministar je živ, zdrav i prav k’o strela, sad se postavlja pitanje da li je on uvredio svoje lekare iz onih svojih bolnica, znate kako on stalno govori – moje bolnice, moji lekari, moje osoblje, ili nije. Ja bih rekla da nije. Ne zato što naši lekari nisu stručni nego zbog toga što naši lekari uglavnom nemaju čime da rade a nemaju ni optimalne uslove. A i plata im je mala, što da se akaju i sa ministrom ako ne oraju. Dakle, ministar je odabrao način na koji će biti operisan, moglo mu se, nisu lekari krivi što on kao ministar za sve ovo vreme nije uradio ništa. Ostavku neće podneti, ne pada mu na pamet pošto ova njegova operacija srpsku državu ne košta ništa. I ne treba da je podnese zbog ovoga. Treba da je podnese jer on mnogo košta srpsku državu, nesposobnost uvek košta, mnogo košta sprske pacijente, sve one koji zaista ne mogu biti operisani u zemlji a ne mogu ni u inostranstvu jer nisu ministri i to sebi ne mogu da priušte. I zbog histerije oko svinjskog gripa kojim nije uspeo od svih nas da napravi priglupe svinje.

I treba da podnese ostavku zbog izjave kojom opravdava operaciju u Nemačkoj – „Ja potičem iz tog sistema, ja sam deo tog sistema, ali ja sam na neki način i nemački đak. Pre dvadeset dve godine proveo sam dva meseca u Minhenu, učeći neke stvari koje sam doneo ovde’’. Treba stvarno da budete na nivou svinje pa da možete da sažvaćete i progutate ovu izjavu.

Inače, sinoć je odmah posle Dinkićeve izjave da zahvaljuje bogu što ministru zdravlja više ne fali ništa a ni obraz, i da je izuzetno srećan što će ovaj ostati da vodi zdravstvo ka što većem haosu išla je vest o deci oboleloj od Batenove bolesti pa ste mogli čuti da ta bolest kod nas nema šifru u dijagnostici jer se ne nalazi na listi bolesti koje priznaje Zavod za zdravstveno osiguranje. Može nam se da neku bolest nećemo da imamo jer je retka, nije to svinjski grip na kome ože da se profitira. Roditelji dece obolele od ove bolesti o istoj mogu da se informišu samo preko interneta, šta ćete kad kod nas bolest ne postoji a od lekara dobijaju uputstva da ne troše energiju za džabe kad je bolest ionako smrtonsna. Dijagnoza oboleloj deci je uglavnom utvrdjena u inostranstvu što košta oko 30 000 eura i što plaćaju sami jer, kako rekoh, ono što u ovoj zemlji ne postoji ne može ni biti plaćeno a ni refundirano. O tome kako je roditelju kome lekari saopšte da ide kući i čeka da mu umre dete da ne govorim. Etika vam je nešto čime lekari mnogo vole da se busaju u grudi kad treba da brane nekog svog kolegu koji je napravio brljotinu sa smrtnim ishodom . U ostalim slučajevima lekarska etika je vrlo diskutabilna kategorija a pošto su doktori vrlo sujetni mogu sebi da dozvole da izigravaju boga. I ne troše uzalud svoju energiju.

Nego najvažnije od svega je da ministar zdravlja neće dati ostavku jer –

a) će biti ministar onoliko koliko traje mandat koji su osvojili kao stranka koja je u koaliciji Za evropsku Srbiju osvojila poverenje građana i značajno doprinela da Boris Tadić bude predsednik Srbije
b) svoj posao doživljava kao svoju obavezu koju mora da obavlja onoliko dugo koliko mora
c) preda njim je mandat koji nije dobijen na poklon, nego je dobijen na parlamentarnim izborima, a izbori su najbolji način da se vlast menja, osim kad se u istorijskim okolnostima desi drugačije.

Ende! Kako vam bude. I šta god da mislite.

Da vas podsedim na još nešto, na sveopšti haos u zdravstvu zbog koga je ministar išao u Nemačku po second opinion. Skoro je apelovao na narod da ne plaćaju tj. ne podmićuju doktore već da prijavljuju posle čega će on njima ukor pred isključenje ako narod uspe prijavljeno i da dokaže. Ne čuh da je apelovao na svoje kolege da se urazume i da časno obavljaju svoj posao. Možda se to javno ne izgovara, možda nije lepo a i mi smo zemlja gde postoji problem davanja a ne problem uzimanja. Nevaspitan neki narod, čudo jedno.

Pre dve godine je razaslao zdravstvenim ustanovama, diljem nam rajske zemlje predlog poslovnog kodeksa za koji ne znam da li je zaživeo, to uglavnom zavisi od toga koliko direktori zdravstvenih ustanova imaju smisla za humor.

Najnebuloznija stvar u pomenutom predlogu je:

’’Nedopustivo je da zaposleni kritički ocenjuju rad zdravstvene ustanove i pretpostavljenih u bilo kojoj prilici, osim na internim službenim sastancima.’’ Prevod – nemoj da je neko zucnuo šta se radi po zdravstvenim ustanovama. Ovo ’’osim na internim službenim sastancima’’ znači nigde jer se obično ćuti da ne bi bilo proganjanja, anatemisanja i još koječega. Ili, ako dođe do fatalnih grešaka, a kao što znamo one se dešavaju, to ne sme ni pod razno da procuri u javnost. Problem sa ovakvom stvari je što se uvek nađe neko da nekome kaže u poverenju, pa ovaj nekom drugom i tako redom. Ne znam da li će posle odgovarati onaj ko je pogrešio ili nesavesno obavljao svoju dužnost, ili onaj ko o tome nije umeo da ćuti. A ako baš budu solidarni onda će na prijavu pacijenta nadležni za istragu naići na zid solidarnog ćutanja i počiniocu neće moći da se udje u trag. Odmah mogu da se pozovu na kodeks.

Ono čemu sam se grohotom smejala je uputstvo o oblačenju, propisnoj uniformi, dužini suknje, boji kose i laka za nokte, kulturnog obraćanja pacijentima i prigodnim poklonima koje bi trebalo da prihvataju.

Propisne uniforme će i dalje nositi samo muški deo, sa sve klompama. Ženski deo osoblja počevši od doktorki neće jer onda ne može da se vidi šta su novo kupile. One uglavnom nose mantile nonšalantno prebačene preko ramena, klompe ili neku drugu medicinsku obuću ne bi obule ni za živu glavu jer, oh, ne bi mogle da se pohvale novim cipelama kupljenim u ’’Bati’’ što je ’’must have’’ od kako je ova radnja otvorena. Pojedine doktorke nose tako grandovski šljašteće toalete da između ostalog što vam fali odmah ima da vas zaboli i glava kad ih ugledate.

Dužina suknje… šta reći, kratku suknju, ultra mini, ili kako bi naš narod rekao ’’dopičnjak’’, su izmislile medicinske sestre. Pojedine doktorke, one sujetne koje ne mogu da dozvole da medicinske sestre izgledaju bolje od njih kad već nisu obrazovane kao one, ih prate u stopu. Onome ko bude iskorenio mini suknju kao deo uniforme treba dodeliti medalju.

Što se preporuke o umerenoj boji kose tiče ne znam šta je umerena boja kose. Pošto postoje tri osnovne boje kose koje žene svrstavaju među crnke, brinete i plavuše, šta je mislio ministar pod tim ’’umerena boja kose’’? I da li on neku nijansu voli posebno pa bi sad ženski deo medicinskog osoblja možda trebao da bude jednoobrazno ofarban? I šta će da radi sa onim ženama koje su ofarbane u plameno crveno, totalno će mu razbiti koncepciju. Hoće li ove crvenokose da odgovaraju za kršenje radne discipline ili će ih prefarbati? Koliko god sam za produžavanje suknje toliko me ovo iritira i mislim da je ponižavajuće zajedno sa savetima o čistoj kosi i urednim noktima.

Vrhunac je deo koji se odnosi na kulturno obraćanje, međusobno i prema pacijentima. Međusobno će se i dalje jedni drugima uvlačiti u dupe a ogovarati po kuloarima. Što se pacijenata tiče ostaće sve kako je i bilo pošto su pacijenti niža vrsta ljudi koja nema ni ime ni prezime, večito podvrgnuta doktorskoj aroganciji. Učtivo obraćanje nije svojstveno medicinskom osoblju, oni nisu čuli za ’’Vi’’, većina pacijenata su im ’’ti’’ a anamnezu uzimaju sa dve rečenice – ’’Na šta se žališ’’ i ’’Gde je problem’’. Ko zna gde mu je problem kad ode kod lekara na konju je.

I na kraju, koji su to prigodni pokloni koje doktori mogu da prime? Piće i kafa su odavno prevaziđeni. A i piće nije piće ako nije viski. Što se neprigodnih poklona tiče da li u to spadaju garderoba, mobilni telefoni, zlato i umetničke slike, i zna li ministar koliko će da isfrustrira lekarsko osobolje koje je na ovo naviklo.

Kako misli da iskoreni onu psiho igricu ’’operisaću te prekosutra’’ ili’’malo nikad’’ sve dok im se ne tutne koverta? Spada li to u kodeks ili ne spada? Šta će, crni, ministar da radi kad njegovi doktori stignu na red organizovanog ispitivanja, kad se javno, jasno i glasno, progovori o korupciji u zdravstvu?

Za pristojne ljude, koje god da su profesije, kodeks nije potreban.

Kako treba da se ponašaju medicinske sestre zna se još od Florens Najtingel. Nema mnogo razlike samo što je ona radila u mnogo gorim uslovima i sa mnogo manje medicinskih sredstava.

Kako se treba ophoditi prema pacijentima je, kao što rekoh, uputstvo nepotrebno ljudima koji su pristojni.

’’Prema invalidima i osobama sa posebnim potrebama moraju da se odnose sa posebnom pažnjom, pod uslovom da to ne ugrožava interes drugih pacijenata.’’ Ne, oni prema tim osobama treba da se odnose kao prema ljudima. Ništa više.

Evo, sada svi medicinski radnici koji su ovo pročitali mogu da razmišljaju kako ono što ja mislim o njima nije ništa u odnosu na ono što o njima misli njihov ministar.

A ako čitaju i budu želeli da mi se obrate neka vode računa da to bude po uputstvima ministra pošto im je dao smernice i za uljudnu internet komunikaciju.

I šta htedoh da vam kažem…

Kod ovakvih za koje je ministar pisao kodeks se ni ja ne bih operisala.

Da nam je živ i zdrav, kako reče – mnogo ga posla čeka.

O autoru

Mirjana Mimica

Napiši komentar

/* ]]> */