Aktuelno Specijal Некатегоризовано

Toma Prepodobni

Memorija (lat. memoria) znači sećanje, uspomena, pamćenje ali i opominjanje. Sećanje je mehanički čin, trebalo bi da se dešava bez mnogo razmišljanja, da se aktivira u čoveku kao alarm za uzbunu. Kod nas reč ’’memorija’’ služi isključivo da bismo raspravljali oko nebitnih stvari i dokazivali kako nam je odlična memorija, kako možemo da zapamtimo nebrojeno nevažnih činjenica i time pokažemo svoju pamet. Kako ljudski mozak pravi selekciju pa mu u pamćenju ostaje mali milion gluposti a one bitne stvari zaboravlja ne ume niko da mi objasni. Pokušavaju sa onim da je to mehanizam odbrane, da ljudi ne vole da se sećaju ružnog… Kako da ne, kao da je život sačinjen samo od lepih dogadjanja i kao da mi, Srbi, smemo da uključujemo te mehanizme odbrane.

Evropljanin

Evropljanin

Ne budite nikada zaboravni kao Tomislav Nikolić, to bi već bio preveliki luksuz. To je onaj čovek koji pred izbore obećava da će se povući iz politike pa zaboravi. Čovek koji je vrištao na sav glas da će se odseliti iz ulice u kojoj živi ako ta ulica dobije ime Zorana Djindjića pa se nije odselio. Čovek koji je za skupštinskom govornicom imao kleopatrovski ispad pa predvideo sudbinu Zorana Djindjića. Čovek koji do juče nije hteo da čuje o europskim vrednostima a danas se kune u njih. Čovek koji je pravio svesrpske mitinge, hrabro u ime svih Srba, tokom kojih je rušen Beograd i paljene ambasade. I na kraju, to je čovek koji je dugo, za moj ukus predugo da bih mogla da mu oprostim i pomislim da se stvarno prepodobio, bio prva ruka Vojislava Šešelja a onda po njegovom odlasku u Hag postao prvi čovek radikala, čovek koji je u skupštinu dolazio okićen bedževima, čovek koji je na čelu sa svojim Vojvodom, najvećim patriotom, i članovima svoje stranke uneo cirkus u parlamentarizam i skupšinska zasedanja.
I evo ga sad, preporodjen, principijelan, sledbenik pravih vrednosti, socijalni pravednik, radnički advokat i spasitelj zemlje Srbije, zaboravno se udvara bivšim, sadašnjim i budućim glasačima tipujući na to da je jedini ozbiljan kandidat Borisu Tadiću. A tipujući i na zaboravnost srpskog naroda.
Početkom devedesetih godina kad je druženje sa Šešeljom postalo ozbiljno i pretpostavljam isplativo jer da nije ne bi se desilo da plati ekstraprofit za stan u kome živi, Tomislav Nikolić se preselio u Beograd. Kragujevac kao bivša srpska prestonica, srce Šumadije, bio je mali za njegova politička delovanja. A i nije imao neku podršku.
U njegovoj impresivnoj radnoj biografiji, od nemila do nedraga, izmedju ostalog je zabeleženo je radio po gradilištima diljem bivše zemlje, kao svršeni srednjoškolac srednje gradjevinske škole uspeo je da bude šef gradnje na pruzi Beograd – Bar, šef investicija u jednom kragujevačkom tekstilnom preduzeću i na kraju direktor jednog javnog komunalnog preduzeća u Kragujevcu. Ako se pitate kog preduzeća – Gradskih groblja. Ovaj podatak se ne navodi u većini njegovih biografija, mislim sramotno je da je danas jedan od vodećih političara nekada radio sa mrtvima. U komunističkoj Jugoslaviji je bilo moguće kao gradjevinski tehničar raditi bilo šta, u demokratskoj Srbiji je moguće šminkati biografiju, šta ćete, svako vreme ima svoje zakone. Posle toga je postao vojvoda pa poslanik, pa potpredsednik Vlade, pa rastao kao patriota i na kraju doveo do jedne brakorazvodne parnice tokom koje u skupštini nije bilo moguće rešavati vitalna pitanja koja se tiču ovog narod a i zemlje u kojoj živimo. Logično. Politika iznad svega.
Danas je napredan. Sa još uvek nazadnim idejama o revolucijama, slobodi, krvi, majkama Srpkinjama koje treba da radjaju male Sprčiće koji će naslediti borbu za slobodu.
Tokom poslednje izborne kampanje, kad je još bio radikalan a ne napredan, Toma Prepodobni je na sva usta kukao kako drugi prljaju sliku o njemu. Ono, nije da nije bio u pravu, politika je prljava stvar naročito u predizbornoj trci ali nema tu prljanja i pranja. Slika je napravljena i to je to. Nema retuširanja i fotošopiranja. U pokušaju da popravi sliku o sebi i predstavi se kao mesija obaveštavao nas je koliko ima dece, koliko je puta postao deda, kao da je to bitno za budućnost Srbije. Naveliko se udvarao ženskom biračkom telu deleći cveće i saučestvujući u mukotrpnom majčinskom poslu saopštavajući da on dobro zna kako je teško biti majka. I tad je apelovao – radjajte male Srbe, borba za slobodu ne može da čeka. To pali kod poniženih i uvredjenih samo kod mene ne pali, ako ne mogu detetu ništa drugo da ostavim sem borbe za slobodu e vala neću ni to.
Tokom anketiranja političara, ono kad smo preko noći morali da usvojimo nov, moderan i evropski Ustav pun rupa i rupica, na pitanje da li ustavom treba rešiti položaj seksualnih manjina, Nikolić je odmahnuo rukom i rekao da su to sve bolesnici a da on o bolesnicima nema šta da govori i nešto branio Crkvu iako je niko nije napadao i iako seksualno oopredeljenje i versko opredeljenej nemaju veze jedno sa drugim. Nemojte to da zaboravite. U slučaju da ste bolesni može biti da on neće želeti da se pozabavi vama. Hoću reći, ako već za nekoga misli da je bolestan, od čega god da je bolestan, treba prema tome da se ophodi sa razumevanjem a ne kao histerik. I to je jedna vrsta bolesti.
I šta htedoh da vam kažem… Vodite računa. Predugo je Nikolić išao u stopu za onim ko je vitlao pištoljem u pravcu svakoga ko ga je pogledao onako kako mu se ne svidja. Predugo je bio radikalan i nazadan. To što sebe sad naziva naprednjakom ne znači da gleda u pravom pravcu.
Do juče nas je vukao za ruku da gledamo u Rusiju dok nas je Tadić vukao za drugu da nas uvuče u Evropu, do juče je pričao da su Srbi ‘’nastali’’ od Rusa, danas nekako napadno gleda ka Evropi i misli kako Rvropa nema alternativu samo neće naglas da kaže.
Dobro slušajte šta govori jer tako ćete uspeti da čujete da je ostao patriota sa velikim J a to se prilično razlikuje od patirote.
I vodite računa šta radite u dolazećim vremenima.
Kako je razvodom uzeo poslaničke mandate deleći radikalske na ravne časti, tako isto može da se desi da ukapira da prva ljubav zaborava nema pa da se vrati. Sa sve mandatima. Dešava se to. O koalicijama kakve bi mogle da mu padnu na pamet ne smem ni da mislim.
A kako bi razmrsio haos u ovoj zemlji koga je naprasno postao svestan ne smem ni da zamislim.

O autoru

Mirjana Mimica

12 komentara

  • Što volim kada prvi dam komentar 🙂

    mislim sramotno je da je danas jedan od vodećih političara nekada radio sa mrtvima

    Ova konstatacija svakako nije uredu. To znači da ljudi iz određenih profesija ne mogu da se bave politikom, pogotovu da postanu vodeći političari. Da li postoji neki spisak profesija koje su podrazumevano sramotne za nekog ko želi da se bavi politikom? Da li je recimo sramotnije raditi sa mrtvima, nego seckati žive ljude kao neki hirurg (može se slobodno krstiti i kasapin ako se nekome to više sviđa), ali da, hirurg je završio fakultet, a ovaj što je radio sa mrtvima samo srednju školu. Pretpostavljam da je ovde u pitanju više ta stručna sprema nego što je neko radio ovo ili ono kao zanimanje. Poznajem mnogo njih koji su završili fakultete pa su i dalje neobrazovani u svakom smislu.
    Nemam nameru da ovde branim osobu iz naslova teksta, ali mi se ne sviđaju ove kvalifikacije oko zanimanja i stručne spreme koje nekoga unapred diskredituju da se bavi politikom i da bude uspešan političar.
    „Objektivno“ gledano, bravari imaju velike predispozicije da uspeju kao političari i da se dugo održe na vlasti.

  • Malo i o latinskom
    Memoria nostri durabit, si vita meruimus
    „Uspomena na nas trajaće, ako smo životom zaslužili“ – ne može se primeniti ni na jednog našeg političara u zadnjih par decenija.

    Mendacen memorem esse oportet
    „Lažljivac treba da ima dobro pamćenje“ – može se primeniti na sve naše političare u zadnjih par decenija.

  • @Fudo

    to nije moja konstatacija, nisam mu ja to izbrisala iz radne biografije, ne znam zašto to nije napisano, valjda oni koji pišu njegovu biograifju tako misle.

    Što se mene lično tiče, bravar, gradjevinski tehničar, grobar, ovčar ili psiholog – svejedno je.

    Šta su radili manje je važno od onoga šta sad rade.

    To je poenta.

    Ako baš hoćeš moju konstataciju to je – prepodobni.

  • Moje tumačenje je proizašlo iz reči mislim, koju je autor teksta, tj. Vi gospođo Mimice, upotrebio u konkretnoj rečenici, pa iz toga proizilazi da autor misli da je sramotno, a ne oni koji su to izbrisali iz biografije.

    Ovo prepodobni mi nikako ne ide uz Tomu, mada ne ide ni uz jednog političara. Ovaj izraz se obično koristi uz imena crkvenih svetaca i ima značenje da je neko svet. Ako bi pak taj izraz stavili pod navodnike onda to možda može da prođe. Ako je autor smatrao da reč prepodobni u ovom slučaju posmatramo kao prevrtljivi ili zaboravni onda mislim da to nije sasvim ispravno, mada, ko mene pa pita šta ja mislim, jel’?

    Poenta teksta je da se „glasačko telo“ sklono zaboravu, po mišljenju autora, podseti ko je i šta bio i ko je i kako se sada predstavlja pomenuti Toma. Ne mogu da odolim, a da na to ne kažem sledeće: ovakvo podsećanje može se izvesti za svakog našeg političara jer slabo koriste drugu latinsku izreku iz komentara broj 2, verovatno jer im loše radi memoria.

    Jedan moj kolega je svojedobno prikupio ogromnu arhivsku građu o izjavama raznih lokalnih političara u periodu 2002-2006 godine koje su date putem radija, televizije, novina. To su autentični zapisi prekucani i klasifikovani po raznim kategorijama. Ponudio je da svoju arhivu izloži na uvid javnosti putem Interneta raznim lokalnim političkim strukturama, koje su se tokom godina smenjivale na vlasti, kako bi mogli odatle da „izvuku“ razne sočne bisere za razne političke kampanje, ali niko od njih nije video da to ima ikakvog značaja pa su ga svi do jednog odbili. On nije imao sredstava da sam tako nešto uradi i taj rad je prekinut. Arhive tog tipa su ono što možemo nazvati „memorijom političke elite“ kod nas, ali baš oni koji bi trebali da budu zainteresovani za tako nešto, nisu, a kamoli obično „zaboravno glasačko telo“.

  • Mislim da oni misle cim to izostavljaju iz njegove biografije, da se ne prenerazi glasacko telo kad vidi sta je radio.

    Zadovoljan?

    Inace arhiva tog tipa vec postoji, nalazi se u knjigama “NIje srpski lupetati“ 1 i 2 Oko reci ‘prepodoban’ – mislila sam bas ono sto sam napisala. Mozes da mislis sta hoces. Mi ionako nismo sekularna drzava pa ne vidim da ‘prepodoban’ ne moze da ide uz nekog politicara, oni su veci sveci od svetaca.

  • Brate… jel si ti čuo nekad za ironiju?

    Poenta teksta je da se “glasačko telo” sklono zaboravu, po mišljenju autora, podseti ko je i šta bio i ko je i kako se sada predstavlja pomenuti Toma. Ne mogu da odolim, a da na to ne kažem sledeće: ovakvo podsećanje može se izvesti za svakog našeg političara

    Kad se govori o političarima Tominog ranga, ima par primera, ali ovako drastičnih ne. Možda eventualno Nebojša Čović i Duško Mihajlović.
    S druge strane, mora se priznati da je u nečemu Toma ipak krajnje pošten: jedini je jasno i glasno rekao da je promenio politiku jer sa prethodnom nije mogao da pobedi na izborima. Jebeš ideale, jebeš Srbiju, jebeš Rusiju, jebeš sve, važna je pobeda. 🙂

  • Tomi treba dati vlast, jer to je najbolji način da ga se kurtališemo. On nema kapaciteta za vršenje vlasti, ali ga ima sasvim dovoljno da populističkim delovanjem iz debele hladovine podilazi narodu i tako opstaje decenijama. Takva konstatacija, nažalost, manje-više važi za većinu srpskih političkih lidera.

  • Toma je olicenje pretvaranja. Stvarno od vojvode Seseljevog postade sada najveci demokrata. Vuk dlaku menja ali cud ne, to vec pokazuje i te kako njegov zamenik demagog Vucic. Njima kao i svim politicarima je najprece da dodju do vlast a ne da narodu bude bolje. Mada isto tako Toma se vrlo dobro dosada uklopio u hladovini i odatle je balansirao u politici ali bez odgovornosti. Lako je sve kritikovati ali treba nesto uraditi pa onda dati ocenu. Tesko nama i sa ovima na vlast ali jos teze ako ovi drugi dolaze na vlast.

  • Mozak je kao kompjuter, ali zaista. On upravlja/programira nama, ne mi njime. To što ljudi pričaju da su apsolutni korisnici mozga je totalni bullshit.
    Stoga, mozak najbolje zna šta je za nas dobro ili ne. Ako nečega ne možemo da se setimo, postoji dobar razlog zašto je nama mozak to zabranio. Glavni razlog je preživljavanje tj. na neki način moguće okarakterisan entitet kao „mehanizam odbrane“. To se zaista ne može okrakterisati kao glupost.

    Glupost je da ljudi govore da razlog leži u njihovoj neželji da se sećaju ružnog. To je mit. Nije stvar u željama ljudi, nego u moždanim programima.

    Pokušala sam da budem najkraća i najjasnija što mogu.

  • Pretpostavimo da je sve sto ste rekli o Tomi istina.
    Meni je jedno sada sasvim jasno – zaista imamo strasno bahatu vlast.
    Ako niko iz vrha vlasti ne kaze nista o tom „dogadjaju“, znaci da to nije od nikakvog znacaja ili da niko od njih nije video onoliki narod.
    Osim one Trivanove koja je ustvrdila da je to sto se dogodilo znak da da je Srbija demokratska i da joj je „drago što živi u državi u kojoj je potpuno normalno i legitimno da opozicija protestuje“.
    Kakav cinizam!

Napiši komentar

/* ]]> */