Aktuelno Izdvojeno Некатегоризовано

Traktat o sporazumu

Sporazum koji je Borsko građanstvo potpisalo u vezi grejanja sa Javnim Komunalnim, a koji poštuje uplaćivanjem redovnih (mesečnih) iznosa, se nikako ne poštuje – a to je; Vi nama grejanje – mi vama parice. Smrzavanje građanstva zbog javašluka demokratskih ložača u Toplani, Opštini i Centrali u Beogradu svakako predstavlja kršenje sporazuma, i on se kao takav treba revidirati, poništiti ili unaprediti.
Da smo bar priključili sto i jednog trubača na ove naše propale cevke za grejanje, skakutali bi pomalo i uz bleh-turbo, ovako u 21 veku cvokoćemo ostatkom nepopravljenih zuba, ogrnuti u ćebad i ostale domaće radinosti.

Rusi su mi sve bliži srcu, kada se pogledam u ogledalo ili proverim šta sve plaćam komunalnom. Kultura i običaji nam se poklapaju ko narodna muzika – patnja, zavijanje,pa opet malo patnja, pa izgubljena ljubav,pa kukanje do besvesti. To turbo-cigulisanje i jezik bola & patnje nas svakako emotivno vezuje. Kao i etno jazz, vunene čarape, masni raspućinski izgled, debela trenerka i babin džemper sa onim pletenicama koje su me oduvek nervirale. Niti je džemper “vlaški” – niti je “Sirogojno”; kragna mi se oklembesila ko da imam ekstra pulover na ramenima.
Kaže babushka, da me ne ubije promaja.
Ne smem da joj saopštim da me sramota da šetam sa ovim telohraniteljem od vune. Super je za zaštitu od zimskih čarolija – ali je koban po zdravlje zbog težine. Jebo ti taj design. Mogu da prevalim samo par robotskih koraka po mecavi i… – padam u nesvest. Kolaps mišića i nežno prepuštanje beloj smrti. Em’ dobija na težini od silnog znojenja, em’ se primaju pahulje na vunu ko’ pomahnitale. Ma ne štima ni u kombinaciji sa HTZ bundom kad zaladi (od nje se ne odvajam ni kad spavam) a sa šalom predstavlja minijaturni elektro – šok. “Na golo” – grebe i podseća na jade nejebice. Kako god ga ukombinujem – ne štima…
Onaj natapirani Lagerfild bi me omlatio lepezom da me vidi ovako nakaradnog.
Džemperuška mi delimično zaudara na ugalj iz naftare (AC-DC naftara sa alternacijom), a i na zadnja četr’ prebranca koji su se veselo krčkali od kako krenu ‘ladnoća.
Još jedan razlog da ga ne nosim po Boru; jure me džukele i sve izgladnele životinje koje se zateknu na ulici.
Ukućani mi bazde na isti nadražaj – što se moze reći i za delove nameštaja, plakar i volan zavese iz Grčke, samo što zavesema ne preti nikakva opasnost u gradu. Ukućane šaljem po potrebi do prodavnice, samo u vindjakni (jedna jaknica, a nas nekolicina) da ne budu pojedeni od strane knjeta. Nije mi za decu, nego za vruć lebac’…
U stanu, inače, ne otvaramo ni prozore, da ne izgubimo ovo malo toplote koju mukotrpno akumuliramo. Kada komšika Draginja dođe na kafu ono malo toplog vonja uleti iz hodnika solitera,pa ako se još nije izula na otiraču, uleti nam i cela lepeza mirisa od prizemlja. Toplotu čuvamo ko relikviju, a Bogu Celziju se molimo svakodnevno.
Trpezarija nam je uglavnom zabarikadirana a svečano otvaranje bude za slavu ili puvanje kod retkih gostiju. Tad keva iznese onaj tonski escajg i priključnu keramiku za supu, da se ne brukamo. Miljeji, koje godinama sakuplja i štirka ko sumanuta dožive premijeru, kristalne čaše i da ne spominjem. Od barikada nastaje Versaj sa srpskim štimungom.
Roletne se dižu kad promili Sunce, inače su spuštene,a prozori blokirani. Odgitujem ih samo kad keva najavi escajg ceremonijal.
Povremena opcija provetravanja je moguća za par minuta, na malom prozoru u “kuhinji” – kad baba zapali lonče za kafu pa počne da gori po špajzu. Njena koncepcija global vorminga dobija novu dimenziju svaki put kad zaboravi elemente na upaljenoj ringli. Ukačio sam i veliki transparent sa upozorenjem (ćirilica), a PP Aparat je tik uz vrata (pored vangle) da se nadje u nuždi. Slali smo je i na obuku – ali ne vredi. Poslednji put je bacila krpu na lonče da bi ugasila mini – požar pa je skrljala i stalaže,a boga mi, i tapete.
Špajz je inače glavna “kuhinja” (idiotski dvo – ringlični proizvođač toplote) a pravu kuhinju opet koristimo za novu godinu i specijalne posetioce u vidu rodbinske inspekcije. Tu čami šporet sa uglancanim ringlama (VIM je ipak najbolji!), razočarani zamrzivač i ostala bela tehnika. Da smo mogli, nagurali bi i mašinu za pranje veša tik uz frižider, ali se onda teško otvaraju vrata. Ma i crevo nam je kratko, a probali smo sa produžetkom do komšine terase; njemu nije začepljena i ima manje voća i povrća po saksijama. Lepo smo se dogovorili, on njegovu kacu sa kupusom kod nas na terasi, a mi zimnicu i crevo od mašine.
Nije upalilo, pa smo sporazumno ostali na poljoprivrednom deal-u.
Imamo i vezu kod saveta stanara – učlanili smo se za lift – remont. To mu dođe kao mito predsedniku da nam progleda kroz prste kada instaliramo ćuskopek u ulazu zgrade, pa svi nagrnemo na pečenje paprika. Znamo mi da lift nikada neće biti u voznom stanju, ali se pravimo blesavi. Važno je da imamo članske kartice. Oni sa dubljim džepom, mu munu po neki ekstra stimulans, pa mu ne smeta što lože po tri pećke, ili pijani zapišavaju ulaz. Dozvoljava im i da cepaju drva i drže ih tik uz strujomer. Mi ih kamufliramo po terasi, ceradom za kola – odmah pored kanistra sa D-3 i ugljem. Para vrti, gde burgija utupi…
Ove koji ga k(o)rumpiraju možemo prepoznati po količini bačenih kesa sa đubretom. Ma ne, ne rovarim po đubretu, nego prepoznejem dizajnerske kese. Ovamo u dnevnoj nemam spuštene roletne, pa vidim kada sa njihove vertikale počne bombardovanje. Trebalo mi je par godina da se naviknem na iznenadni proboj zvuka i neku senku koja promiče pored prozora. Posle toga obično čujem “tup” zvuk – i počnem sa panikom. Prvo sam mislio da imamo popularni soliter za samoubilačku delatnost, ali sam se razuverio sa prvim gomilama eksplodiranih kesa sa đubretom. Sada i ne hajem. Naučio sam mozak na zvuk bazdećih projektila a i raduje me saznanje da emotivni skakači neće izabrati našu zgradu za poslednji spas od života. Gomila narasla do prvog sprata tako da nema ništa od smrti. Bolje su osigurani i od kaskadera.
Elem, prozori su mi zatvoreni, pa se i ne plašim od bačenih otpadaka. Ponekad zvajzne neka kora od banana ili ljuske od krompira na zarđali sims – i to je sve. Oni na prvom su ionako zavarili spoljni deo prozora, pa ne brinu o staklorezačkoj delatnosti. Viri im samo stidljivi dimnjak zbog naftare. Otresanje čarsava i ostalih mrvica se već podrazumeva kao humani gest ka životinjama, pa niko i ne obraća pažnju na ovaj vrli postupak (osim ako ne rikoše neki deo zaboravljenog escajga).
Deci izričito zabranjujem da se igraju kraj zgrade – da nam ne upropaste jaknicu za šoping. Ludilo, keve mi. Ostali roditelji brinu o higijeni mališana, pa ih puštaju malo dalje – do obližnjih blatnjavo – usranih površina. To se nekad zvalo “park”, mada su trebali bolje da prevedu i tu zamisao – počeli svi da “parkiraju” ko nenormalni, pa im posle deca grebu automobile i krive antene. Ne mogu ni da se olakšaju; nema drveta u blizini, ne mogu iza zgrade a dok se popnu stepenicama do stana – mogu još da se unerede.
Zato je najbliži park u centru grada – mada za parkiranje govana nije niko dobio uputstvo, samo prećutnu saglasnost Komunalnog.
Bar razumeju šta je centar. Iz Centra obično ide sva kultura i garancija komunalnog da uplate idu ka poboljšanju standarda građana ili ka jos većem broju govana, obraslim žbunjem koje dobija na grandioznosti.
Nikako da ugodiš narodu.

(odlomak iz zbirke priča “Reprogramiranje Naroda”)

O autoru

DrBog

Ostavi komentar

Napiši komentar

/* ]]> */